Đudžajgou znači „dolina sedam sela“, jer ih je nekad bilo sedam, ali danas su važniji neki drugi brojevi. U planinama Min u centralnoj Kini osamdesetak hotela je uredno poslagano na ulazu u 30 kilometara dugu dolinu koja se grana u obliku slova Y, gde 280 autobusa čeka na današnjih oko 18.000 posetilaca kako bi ih vozili vrlo lepom rutom, uz uska, duga, vijugava jezera obojena poput cveća, s prstolikim vodopadima, ispod strmina po kojima šume javora, smreke i bambusa stvaraju krivudave šare, smenjujući se s padinama starih klizišta. (Ako oblaci to dozvole, dolina je na samo 40 minuta leta od Čengdua u provinciji Sičuan, turističkog polazišta smeštenog u hladu drveća i ugnežđenog među nekim od najplodnijih lokaliteta kineske civilizacije od pre 3000 godina.) Daščane staze kruže oko malih jezera i potoka obraslih u ševar, a autobusi zastaju da istovare grupe izletnika koji šetaju koliko im drago. A kad požele da odu dalje, samo stanu u red i ulaze u sledeći autobus koji ih odvozi na novu lokaciju.
Glečeri su usekli dve doline koje se spajaju u dolinu Šudženg – Cečava i Rice, koje se penju do visine od oko 3000 metara – u obliku slova U, što može da se vidi u nacionalnom parku Josemiti u SAD, „sestrinskom“ parku Đudžajgoua, čije litice obeshrabruju neobučene penjače, ali ipak nisu toliko strme da bi odvlačile pažnju od neobične beličaste lepote malih vodenih tokova u njihovom podnožju. Geologija ovog dela Tibetske visoravni nije granitna, kao što je to slučaj sa severnoameričkim planinskim lancem Sijera, već podmorska, kao kod američkih Stenovitih planina, pa njene krečnjačke stene, rastvarajući se, daju vodama, zavisno od osvetljenja, smaragdnu ili tirkiznu boju, ili pojačavaju refleksije modrog neba. Lavine su, zakrčujući potoke, oblikovale jezera, ali prema legendi nebeske boginje su u neka od njih ispustile svoju šminku, dok su u drugim plivale vodene vile. Talozi kalcijum-karbonata na dnu stvaraju fantastične oblike – usnulih zmajeva i ko zna čega sve ne.
Put se uspinje s visine od oko 1800 metara na ulazu u dolinu, razdvaja se kod Nuorilanga, gde su smešteni turistički šoping centar i kafeterija, te levim krakom završava pored dugog i krivudavog prirodnog jezera, a desnim krakom u „prašumi“, kako piše u brošurama, što se odnosi na šumarke koje drvoseče nisu sravnile sa zemljom pre nego što su prepoznate turističke mogućnosti ovog područja. Rezervat prirode Đudžajgou, kineski prvenac te vrste, Unesko je 1992. godine uvrstio na spisak Svetske baštine, budući da mu je zbog orgijanja drvoseča pretilo uništenje.
Na krajevima oba kraka Tibetanci u narodnim nošnjama prodaju drangulije i razglednice, a daščane staze vijugaju ambicioznije nego inače. Duž autobuske rute redom se nižu Jezero zlatnog zvona, Jezero trave, Vodopadi nad bisernim plićacima, Vodopadi strelastog bambusa, Jezero pet cvetova i Ribnjak pet boja, Blistavo jezero, Tigrovo jezero, Bonsai jezero, Labudovo jezero, Nosorogovo jezero, Jezero dvostrukog zmaja, Jezero trske, Pandino jezero i Jezero ogledala u kome se reflektuju, kao i u ostalim jezerima, čitava menažerija oblaka, breza, vrba i borova, prelivi i nijanse Sunčevih izlazaka i zalazaka na frontovima stena i litica. Pet nijansi zelenila, tri boje osuline. Iako svi ti nazivi zvuče reklamno, budistički misticizam, a bez sumnje i religija bon koja mu je prethodila i koja, prema mnogim Tibetancima, predstavlja njegov temelj, oživeli su ta jezera i reke duhovima koje bi ove mineralne vode mogle slučajno personifikovati, bilo kroz likove vodenih vila ili čudovišta.
Jedan letak objašnjava da su mnogobrojna jezera i jezerca na planinama Vonuosemo i Dage nastala kad je boginja Vonosmo ispustila mistično ogledalo, dar ljubavi boga Daga. Izvorne tibetanske pripovetke sadržale su, bez sumnje, mnoga dublja značenja koja su pripisivana tim jezerima, u srazmernom spektru svih onih boja kojima hemija izdignutog morskog basena obdaruje vode koje tuda protiču. Baihe, ili Bela reka, šušti pored ulaza u park da bi se pridružila Reci belog zmaja (nazvanoj po strmoj steni), a potom moćnijem Đalingu, i konačno samom užlebljenom i pritešnjenom moćnom Jangceu.
Snimio: Majkl Jamašita
Napisao: Edvard Hogland
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari