Ne tako davno, moja supruga Pi Džej i ja smo probali novu dijetu – ali ne za skidanje kilograma već za rešavanje mučnog problema u vezi sa klimatskim promenama. Davno su naučnici izvestili da se svet zagreva čak i brže nego što se predviđalo pre samo nekoliko godina i da bi posledice toga mogle biti vrlo ozbiljne, ukoliko ne bismo istrajali u smanjivanju emisija ugljen-dioksida i ostalih stakleničkih gasova koji zadržavaju toplotu u Zemljinoj atmosferi. Ali šta mi, kao pojedinci, možemo da učinimo? I s obzirom na to da emisije Kine, Indije i drugih zemalja u razvoju dostižu astronomske nivoe, da li naša nastojanja mogu uopšte ičemu da doprinesu?
Odlučili smo da napravimo eksperiment. Tokom mesec dana pratili smo naše lične emisije ugljen-dioksida kao da je reč o sabiranju kalorija. Hteli smo da vidimo koliko bismo toga mogli da smanjimo, pa smo držali strogu dijetu. Prosečno američko domaćinstvo proizvodi oko 70 kilograma CO2 na dan pri obavljanju svakodnevnih radnji poput uključivanja klime ili vožnje automobilom. Taj iznos je dvostruko veći od evropskog proseka i skoro pet puta veći od svetskog, uglavnom zbog toga što se Amerikanci voze više i imaju veće kuće. Ali, koliko toga bi trebalo da pokušamo da smanjimo?
Tragajući za odgovorom, proverio sam najpre šta piše Tim Flaneri, autor dela pod naslovom Tvorci vremena: kako čovek menja klimu i šta to znači za život na Zemlji. U svojoj knjizi on podstiče čitaoce da drastično smanje sopstvene emisije, kako svet ne bi dospeo do presudnih prekretnica, kao što su otapanja ledenih površina na Grenlandu ili u zapadnom delu Antarktika. „Ako želimo da se zadržimo ispod tog praga, morali bismo za 80% da smanjimo emisije CO2“, kaže on.
„To zvuči kao mnogo“, rekla je Pi Džej. „Da li mi to možemo?“
I meni se to činilo neverovatnim. Međutim, suština je bila u odgovoru na jedno jednostavno pitanje: koliko možemo da se približimo načinu života s kakvim bi planeta mogla da se nosi? Ako nismo sposobni da to učinimo, možda bismo bar mogli da ustanovimo koja su to mesta gde je dijeta najteža i da pronađemo načine prilagođavanja. Dogovorili smo se da ćemo pokušati da se spustimo za 80% ispod američkog proseka, što odgovara dnevnoj proizvodnji od svega 14 kilograma ugljen-dioksida. Potom smo krenuli u potragu za komšijama koji bi u tome hteli da nam se pridruže.
Džon i Kjoko Bauer su bili logični kandidati. Verni poklonici zelenih ideja već su bili posvećeni životnom stilu s niskim nivoom uticaja na okolinu. Jedan auto, jedan televizor, bez mesa, osim ribe. Kao roditelji trogodišnjih blizanaca, bili su takođe zabrinuti za budućnost. „Apsolutno, upišite nas“, rekao je Džon.
Suzan i Mič Fridman, međutim, imali su dvoje tinejdžera. Suzan nije bila sigurna koliko bi oni mogli da budu revnosni u tom odricanju za vreme letnjih raspusta. Ali, bila je spremna da pokuša. Kao arhitekta, Mič je radio na jednoj poslovnoj zgradi konstruisanoj da bude energetski efikasna, pa ga je zanimalo koliko bi mogli da uštede kod kuće. Dakle, uključili su se i Fridmanovi.
Počeli smo jedne nedelje u julu, neuobičajeno prijatnog dana za to doba godine u Severnoj Virdžiniji, gde živimo. Prethodnu noć osvežio nas je prolazni hladni front i ja sam otvorio prozore naše spavaće sobe da bi ušao povetarac. Bili smo toliko naviknuti na stalno uključenu klimu da sam skoro zaboravio da mogu i da otvorim prozore. Ptice su nas probudile u pet ljupkom grajom sa drveća, sunce se podiglo i naš eksperiment je započeo.
Napisao: Piter Miler
Snimio: Tajron Tarner
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari