Sve je izgledalo mirno u priobalnom selu Taba. Ove noći, kao i svake druge, sunce je zalazilo na zapadu iza sinajskih planina, tako da je tama klizila niz padine, postajući sve brža kako se približavala moru. U hotelskom odmaralištu Hilton gosti su skidali bikinije i oblačili večernju odeću i sportske jakne. Pustinjski noćni vetar je u oktobru bio hladan, pa je hotelska uprava naložila da se morska voda iz bazena isprazni do jutra.
Taj hotel na Crvenom moru nudio je minijaturni model sinajskog sna – sna o Bliskom istoku gde stari neprijatelji menjaju zemlju za mir i terorizam za turizam. Uprava hotela je bila britanska, osoblje egipatsko, a najčešći gosti Evropljani, Rusi i najviše Izraelci. Ispred su egipatska i izraelska zastava lepršale jedna pored druge. Istina, mesec dana ranije izraelska vlada je upozorila na skori teroristički napad, ali takva upozorenja su bila česta i najčešće neosnovana. Ovde su posetioci mogli da zaborave da su dva dugogodišnja neprijatelja naizmenično dolazila u posed poluostrva nekoliko puta u proteklih pola veka. Tokom ratova 1956, 1967. i 1973. Egipat i Izrael su na juriš osvajali poluostrvo; 1979. godine dve zemlje su potpisale mirovni sporazum i Izrael je još jednom Egiptu prepustio nadzor. Ovaj pakt je i posle 30 godina još na snazi.
Sinaj je oduvek bio mesto takvih paradoksa – surova zemlja nezemaljske lepote, zemlja sukoba i simfonije. Na primer, uprkos svoj geopolitičkoj važnosti ovog poluostrva, najveći udeo u njegovom stanovništvu otpada na grupu kojoj je najmanje stalo do svog nacionalnog identiteta – beduine. Tokom svih tih napada i protivnapada poslednjih decenija, plemensko stanovništvo se toliko dobro stopilo s okruženjem da su delovali skoro kao prirodna pojava, poput dina kojima su gazili osvajači.
Kako je veče odmicalo, gosti su se selili iz restorana u kazino, bar i diskoteku. Ovog vikenda svi su slavili nešto vezano za Sinaj: Egipćani su se prisećali prodora svoje vojske na poluostrvo u Jomkipurskom ratu 1973, a Izraelci su obeležavali starozavetno putovanje svojih predaka kroz pustinju. Poslednjih godina ljudi su ovu obalu počeli da nazivaju Crvenomorskom rivijerom. Na njoj vladaju dekadencija i opuštenost koji je razlikuju od ostatka Egipta.
Izraelska granica udaljena je svega nekoliko metara. Iza nje, u Elatu, vatrogasac Šahar Zaid, koji nije na dužnosti, izašao je iz bioskopa u kojem su on i njegova žena upravo gledali američki film o vatrogascima. U tom trenu se gradom proširio prigušeni zvuk: ’vump!’
Zaid i njegova žena su potrčali u pravcu iz kojeg je dolazio zvuk, prema granici. Putem su sreli njegovog šefa, takođe van dužnosti, koji je u svom automobilu navlačio uniformu, i još šest drugih vatrogasaca koji su pristizali sa tri gradska kamiona. Zaid i njegov šef su skočili na jedan od kamiona s merdevinama i tako su stigli do granice a da nisu znali šta ih tačno očekuje. Egipatski vojnici, koji takođe nisu bili sigurni u to šta se događa, stajali su i, naoružani automatskim puškama, blokirali kontrolnu tačku.
Gledajući jedni druge preko nevidljive linije, Egipćani i Izraelci su se suočili s iznenadnom međunarodnom dilemom. Način na koji su reagovali te večeri 2004. godine postaće simboličan za sve ono što se događalo u prošlosti Sinaja i za sve što će se tek dogoditi. Egipćani su morali da odluče da li će da brane svoj suverenitet od starog neprijatelja. A izraelski vatrogasci su takođe bili suočeni s izborom: da li da njih osmorica izvrše upad na egipatsko tlo.
Hiljadama godina Sinajsko poluostrvo služi kao most. Da, kopneni most kojim ljudi prelaze s jednog kontinenta na drugi, ali ujedno i metafizički most između čoveka i boga. Tvrdi se da su preci tri velike monoteističke vere tražili utočište u ovoj trouglastoj pustinji. Prema Svetom pismu, Mojsije je svoj zadatak primio na Sinaju kad mu se Bog obratio iz plamtećeg grma, da bi zatim, zajedno sa svojim narodom, lutao pustinjom 40 godina. Kao dete, Isus i njegova porodica su pobegli na Sinaj da bi umakli besu ljubomornog kralja Iroda. Rani hrišćani su se skrivali od rimskih progonitelja u pustim planinama poluostrva, osnivajući tako neke od prvih monaških zajednica.
Napisao: Metju Tig
Snimio: Met Mojer
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari