Negde pored puta u jugoistočnoj Australiji u nepomičnom kamionetu sedi čovek i gleda šta je sve oko njega presušilo. Dve stvari su očigledne. Neposredno iza kamioneta, njegova stoka pase travu pored puta. Junice su sve zdrave, hvala bogu. Ali ima ih samo sedamdeset. Pre pet godina imao ih je oko petsto. Junice pasu duž javne saobraćajnice – „što nije baš legalno“, priznaje on, ali nema izbora. Na njegovoj farmi više nema trave. Zemlja je sada suva ledina po kojoj i najslabiji vetrić diže oblake prašine. Više ne može da kupuje žito, što se jasno vidi iz druge očigledne stvari: stanja na računu u banci, koje proverava sa laptopa postavljenog na instrument-tablu kamioneta.
Ovaj čovek, koji nikada nije bio bogat, ali ni siromašan, sada ima dug od više stotina hiljada dolara. Krave koje posmatra kroz vetrobransko staklo sada su njegov jedini izvor prihoda.
Zove se Malkolm Edlington, ima 52 godine, a poslednjih 36 godina bavi se proizvodnjom mleka. Svakog dana ustaje u pet ujutro na prvu mužu. Donedavno, Edlington je jedva čekao ritual zvan „poseta farmi mleka“. Zvaničnici iz ministarstva poljoprivrede bi okupili lokalne proizvođače mleka i išli u posetu oglednoj farmi – često Edlingtonovoj, malom uspešnom preduzeću u blizini Berhama, u državi Novi Južni Vels. Farmeri bi onda razgledali Edlingtonove utovljene junice. Postavljali bi pitanja u vezi sa senom – vrstama semena i veštačkih đubriva koje koristi – a Edlington bi rado delio svoja iskustva sa drugima, znajući da će mu oni uzvratiti uslugu kad na njih bude došao red. To je bio australijski farmerski duh. Mogli ste slobodno da eksperimentišete, slobodno da primenjujete sopstvenu strategiju proizvodnje, prećutno uvereni da će se trud i dovitljivost na kraju isplatiti.
„Tako je bilo pre suše“, kaže danas Edlington. Pre deset godina, Edlington je na farmi zapošljavao pet radnika. „Sada smo tu samo supruga i ja“, kaže. „Poslednje tri godine praktično nemamo vode. I to nas ubija.“
U stvari, vode ima. Možete je videti kako žubori pored glavnog puta, nepuna dva kilometra od mesta gde je parkiran njegov kamionet. To je Glavni južni kanal, kanal za navodnjavanje koji dolazi iz legendarne australijske reke Marej. Reka Marej zajedno sa rekom Darling i drugim vodotokovima predstavlja glavni izvor vode za Adelejd, prestonicu države Južna Australija, i obezbeđuje 65 odsto vode za poljoprivredu celog regiona. Edlington ima dozvolu da iz rečnog sistema Marej-Darling crpi 1035 megalitara vode godišnje. Problem je što je voda obećana prevelikom broju korisnika: gradu Adelejdu, velikim korporacijskim farmama i zaštićenim nacionalnim parkovima. Poslednje tri godine, vlasti Novog Južnog Velsa ne dopuštaju Edlingtonu da uzme ni kap vode. Iako on i dalje mora da plaća licencu za godišnju količinu, ne može da je koristi. Ne dok traje suša. Edlington je ljut zbog nepravde. „Nema kiše, ali i nametnuta pravila su suluda“, komentariše on. Ovakvi propisi kao da favorizuju svakog osim farmere kao što je on. U međuvremenu, počeo je da rasprodaje svoju dragocenu stoku.
„Čovek lako padne u depresiju“, kaže tihim, gotovo ravnodušnim tonom. „Pitaš se, zašto sam ovo radio?“
Malkolmu Edlingtonu ranije nije nedostajalo samopouzdanja, ali u poslednje vreme ne liči na sebe. Suša nije iscrpla samo zemlju. Često hvata sebe kako se prepire sa suprugom Merijen, ili kako viče na decu. Više ne može da priušti benzin da odveze Merijen do grada kao što je to nekada činio. Uz sve okolne farme koje se zatvaraju, najbliži sadašnji drugar njegovog sina živi na 15 kilometara od njih.
Edlington je takođe oglasio za prodaju svoje porodično imanje. „Niko ga nije ni pogledao“, kaže. Ionako to radi iz nužde. Nijedan Edlington ne bi želeo da proda imanje. A da li su njegov otac ili deda ikada imali prokletih sedam godina suše?
Poslednja ministarska poseta mlečnim farmama bila je pre tri godine, priseća se Edlington. Umesto toga, sada se održavaju manifestacije za podizanje morala pod optimističnim nazivima, kao što su Dan borbe protiv teškoća, Muški dan – ili Dan lepote, događaj kome Edlingtonova supruga danas prisustvuje. Tom prilikom nekoliko desetina žena sa farmi ima besplatnu masažu, pedikira, manikira i frizerske savete. Državni službenik za pomoć ugroženima od suše služi ženama čaj i podstiče ih da pričaju o problemima. Sve njihove brige zapravo su razna poglavlja jedne iste priče.
Napisao: Robert Drejper
Snimila: Ejmi Tensing
Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari