Bogat život norveškog arktičkog arhipelaga Svalbard suočen je sa laganim otapanjem.
Pet minuta do ponoći na Svalbardu: svet divljine je budan i žamori. Na rubu zaklonjenog estuara u Adventdalenu, dolini u ostrvlju smeštenom na pola puta između Norveške i Severnog pola, jato arktičkih čigri Sterna paradisaea uzleće i kruži nebom po neprekidnom dnevnom svetlu. Uznemirene su. Par severnih galebova Larus hyperboreus – tih kradljivaca ptića i jaja, opasnih arktičkih krilatih grabljivica – približava se s istoka. Arktičke čigre se pripremaju za žestoku odbranu. Prete galebovima svojim crvenim kljunovima i telima formiraju oštri oblak.
Taj taktički potez deluje. Galebovi zaobilaze čigre i počinju da kruže dublje ka unutrašnjosti, preletevši preko para gavki koje se gnezde na zemlji, čopora pasa za vuču i usamljenog irvasa koji pase u tundri.
Tipična letnja noć je na Svalbardu, sasvim netipičnom utočištu brojnih vrsta divljači na dalekom Arktiku. Malo je mesta u cirkumpolarnom području koja bi se po svom bogatom biodiverzitetu mogla uporediti sa ovim. Uslovi za život belih medveda su odlični. Od oko 3000 jedinki, na koliko je procenjena populacija belih medveda u Barencovom moru, otprilike polovina podiže mlade na izolovanim ostrvima ovog arhipelaga, a ljudima se ne preporučuje da napuštaju naselje bez puške koja će ih zaštititi od Ursusa maritimusa. Milioni morskih ptica sele se na Svalbard. Pet vrsta foka i 12 vrsta kitova hrane se u vodama oko ostrva. Atlantski morževi napreduju zahvaljujući bogatim staništima na plitkim podvodnim grebenima Barencovog mora. Bez pretnje grabljivica, na otvorenoj tundri svalbardskih ravnica i dolina pasu irvasi, a arktičke lisice nesmetano love.
Ljudskom oku je ovaj teren sumoran, pust i surov. Preko polovine kopnene mase prekriveno je lednicima. Manje od 10 posto ima dovoljno svetla i zemlje na kojoj vegetacija može da uspeva. Penjući se leti stenovitim obroncima planine Nordenskield, za pet sati izbrojao sam samo sedam različitih biljnih vrsta, a i one su bile smežurane i jedva su preživljavale krijući se poput mučenika u pustinji među izlomljenim stenama koje su ih štitile. Pre mnogo godina, razmišljajući o granicama ljudskog preživljavanja na dalekom severu, danski arheolog Povl Simonsen govorio je o „granici mogućeg“. Tokom najvećeg dela svoje istorije, Svalbard je bio s druge strane te granice. Drevne civilizacije ovde nikad nisu osnivale uporišta. Vikinzi ga nisu kolonizovali. Inuiti su se držali podalje. Čak i danas, kad je turistima na raspolaganju svakodnevna vazdušna linija iz Osla, samo 2500 ljudi ovde živi preko čitave godine, a mnogi od njih rade u ovdašnjim rudnicima uglja.
Zima donosi neprekidnu tamu.
Ipak, za neke odabrane vrste, Svalbard je izuzetna kolevka života. A tajna ostrva nije vezana za kopno. Svalbardom upravljaju voda, svetlo i temperatura.
Ovde gore, životnim ciklusima upravlja Golfska struja koja prolazi duž istočne obale SAD. Kad biste glavnim ogrankom Golfske struje – Severnoatlantskom strujom – zaplovili sve do severa, završili biste u Zapadnoj špicbergenskoj struji uz obale Svalbarda. Ta topla, slana struja (iako je pojam „topao“ relativan kad je reč o 5,5°C) omogućava da u vodi obično nema leda i podstiče nastajanje velike količine planktona svakog proleća. Plankton privlači kitove i velika jata kapelana i arktičkog bakalara koji predstavljaju hranu za morske ptice i foke. Obilje foka, zauzvrat, omogućava belim medvedima da budu siti. Odrasli medvedi konzumiraju ogromne količine fokinog sala, prvenstveno prstenaste i bradate foke. Ta hrana proizvodi energiju koja je medvedima potrebna da bi onako veliki (mužjaci obično teže do oko 590 kg, a ženke upola manje) mogli da se kreću po svojoj teritoriji koja se može prostirati od oko 155 km2 pa sve do 370.000 kvadratnih kilometara.
Napisao: Brus Barkot
Snimio: Pol Niklen
Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari