Krdo mamuta približava se brzoj reci. Jedno žensko mladunče lako korača uz majčine velike noge, dodirujući s vremena na vreme surlom njihovu dugu, sjajnu dlaku. Nebo je blistavoplavo, a suvi vetar sikće kroz trave koje se kao talasi okeanom valjaju 18.000 kilometara širokom stepom, obuhvatajući severni luk sveta ledenog doba. Dugoj zimi je kraj; ptičja pesma i miris vlažne ilovače ispunjavaju vazduh.
Možda toplota sunca čini majku neopreznom, i na trenutak ona gubi iz vida svoje mladunče. Beba odluta ka vodi. Spotiče se na klizavoj obali reke i sklizne u kaljugu od gline, peska i otopljenog snega. Bori se da se izvuče, ali je svaki pokret uvlači dublje. Blato joj ulazi u usta, u surlu, u oči; dezorijentisana, dahće, ali umesto vazduhom, usta joj se pune prljavštinom. Kašljući, gušeći se, zahvaćena plimom panike, ispušta užasni pisak koji čini da njena majka dojuri. Udišući svom snagom, mladunče usisava blato u dušnik, zapečaćujući pluća. Dok njena majka stigne do obale, beba je delimično utonula u ledenohladni glib i onemoćalo leluja, brzo klizeći u šok. Majka vrišti i kruži mekanom obalom, privlačeći pažnju ostatka krda. Dok gledaju, mladunče tone ispod površine.
Spušta se noć. Krdo nastavlja dalje, ali majka se zadržava. Žuta mesečina baca njenu grbavu senku na svetlucavo blato. Mesec zalazi, a zvezde sjaje na hladnom nebu. Nešto pre zore, poslednji put pogleda mesto gde joj je zemlja progutala bebu, zatim se okreće i prati krdo koje se kreće ka severu, ka letnjim pašnjacima.
OTKRIĆE
Jednog majskog jutra 2007. godine, na poluostrvu Jamal u severozapadnom Sibiru, nenetski čuvar stada irvasa po imenu Juri Hudi stajao je sa trojicom svojih sinova na peščanom sprudu reke Juribej, većajući nad majušnim lešom. Mada nikada ranije nisu videli takvu životinju, dobro su je poznavali iz priča koje je njihov narod pripovedao u kolibama u mračnim zimskim noćima. Ovo je bila beba mamuta, zver za koju Neneti kažu da luta smrznutim mrakom podzemnog sveta dok ih čuvaju bogovi pakla, isto kao što Neneti čuvaju svoje irvase širom tundre. Hudi je video mnoge kljove mamuta, boje meda, motke u obliku vadičepa debele kao grane drveta, koje je njegov narod nalazio svakog leta. Ali nikada nije video celu životinju, a kamoli tako jezivo dobro očuvanu. Osim dlaka i noktiju na nogama koji su nedostajali, bila je savršeno netaknuta.
Hudi se nelagodno osećao. Naslutio je da je ovo važno otkriće, otkriće za koje bi i ostali trebalo da znaju. Ali je odbijao da dodirne životinju jer Neneti veruju da su mamuti loše predskazanje. Neki Neneti čak kažu da su ljudi koji pronađu mamuta obeleženi za ranu smrt. Hudi se zavetovao da će da stiša paklene sile žrtvom bebe irvasa i prolivanjem votke u slavu boga. Ipak je prvo otputovao 240 kilometara na jug do gradića Jar Salej da se konsultuje sa starim prijateljem Kirilom Serotetom, koji je bolje upoznat sa običajima spoljašnjeg sveta. Seroteto je saslušao priču svog prijatelja, a zatim ga je požurio da se sastane sa direktorom lokalnog muzeja, koji je ubedio lokalne vlasti da Hudija i Seroteta helikopterom vrate do reke Juribej. Međutim, kada su stigli na onaj peščani sprud, mamut je već bio nestao.
ZEMLjA DžINOVA
Mamuti su izumrla grupa slonova iz roda Mamutus, čiji su preci migrirali iz Afrike pre oko 3,5 miliona godina i rasprostranili se širom Evroazije, prilagodivši se širokom spektru šumskih, savanskih, i stepskih sredina. Najpoznatiji od ovih surlaša je vuneni mamut, Mammuthus primigenius, bliski srodnik živih slonova i otprilike iste veličine. Prvi put se pojavio sredinom pleistocena pre više od 400.000 godina, verovatno u severoistočnom Sibiru. Vuneni mamut je bio izuzetno prilagođen hladnoći, sa gustim donjim krznom, zaštitnim dlakama dugim i do 90 santimetara, i malih, krznom oivičenih ušiju. Ogromne uvijene kljove, korišćene prevashodno u borbi, možda su bile praktične i u traganju za hranom pod snegom. Zbog toga što su mamuti često umirali i bivali prekriveni sedimentom koji je oduvek zamrznut, mnogi od njihovih ostataka su preživeli do modernih vremena, pogotovo u dubokom zamrzavanju nepreglednog sibirskog permafrosta.
Napisao: Tom Miler
Snimio: Fransis Latrej
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#31) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari