Savremena Rusija polako iščezava kako izlazimo iz Moskve. Umesto saobraćajnih gužvi i smoga, tržnih centara i bilborda izniklih u okviru privrednog rasta poslednjih godina, nailazimo na siva predgrađa i oronule fabrike iz sovjetskog doba. Zatim dolaze guste borove i brezove šume, prošarane livadama i starinskim selima u kojima ima samo brvnara. Tu i tamo na horizontu ugledate poneki jarko obojeni crkveni zvonik i kupolu koja se presijava na blistavom prolećnom suncu. Zašli smo u glubinku, „duboku“ Rusiju, koju obožavaju mnogi slovenofili, ruski umetnici i izgnanici. Zaputili smo se pravo u njeno srce.
Naše odredište je Murom, jedan od najstarijih ruskih gradova. Razvučen na sedam brda duž leve obale reke Oka, grad Murom je u srednjem veku bio stražarski punkt na istočnom obodu drevne Rusije, pre nego što se carstvo proširilo, a Murom se polako pretvorio u provincijsko mesto puno manastira, sećanja i mitova. U sovjetsko doba, ta sećanja su potiskivana. Pokušaj da se ponovno uspostave veze sa sopstvenom prošlošću bitna je odlika današnje Rusije. Ovde pripada i deo moje lične prošlosti.
Pre četiri veka, jedna pobožna mlada žena stigla je ovamo kao supruga „imućnog čoveka iz dobre kuće“. Uprkos mukotrpnom životu – muž joj je često odlazio u ratove, rodila je 13 dece od kojih je 8 umrlo, usred mučnog istorijskog perioda razaranja i pljački, gladi i boleština – Julijana Osorin ostala je nepokolebljiva u svojoj veri i samilosti prema drugima. Posle njene smrti 1604. godine, Ruska pravoslavna crkva ju je kanonizovala kao svetu Julijanu Lazarevsku, po selu Lazarevu nedaleko od Muroma, u kojem je živela. Njena kanonizacija trebalo je da pokaže uspaničenom, očajnom narodu da svetost može da se dostigne i kod kuće, u porodici, a ne samo bekstvom u manastir. Moja majka je njen direktan potomak i imenjakinja, njeno ime je Julijana Osorinova.
Već sam ranije bio u Muromu, u martu 1992. godine, u vreme kad je Rusija izlazila iz još jednog mučnog istorijskog perioda. Led na reci Oka se topio i sve je imalo prizvuk nekog novog početka. Svojevremeno, krajem osamdesetih, poslednje godine postojanja sovjetske države proveo sam u Moskvi kao šef dopisništva Njujork tajmsa. Zato sam se 1992. godine vratio da bih izveštavao o propasti komunizma i stvaranju nove Rusije.
Bio je to period haosa i opšte konfuzije, ali i velikih nada – očekivala se demokratija, ekonomska sloboda, i možda iznad svega duhovna obnova. Ruska pravoslavna crkva se na sve strane dizala iz pepela sovjetske epohe, milioni Rusa su hitali da budu kršteni. Većina njih je imala samo nejasnu predstavu o verskom značaju svete tajne krštenja, ali je žarko želela da povrati svoj identitet iz prošlosti koju su komunisti čitavih 75 godina zdušno pokušavali da izbrišu.
Hiljade urušenih crkava – među kojima i one koje su Sovjeti koristili kao skladišta, fabričke pogone ili ambare – obnavljane su i vraćana im je prvobitna funkcija i pređašnji sjaj. Monumentalni hram Hrista Spasitelja, uništen po Staljinovom naređenju 1931. godine, ponovo je iznikao na obali reke Moskve. Vernici koji su u sovjetsko doba bili u ilegali sada su izašli u javnost i žustro počeli da uspostavljaju parohije, osnivaju crkvena sirotišta, prihvatilišta i škole. Hiljade muškaraca bivalo je rukopoloženo za sveštenike – a na hiljade drugih, muškaraca i žena, odlazilo je u manastire opredeljujući se za monaški život. Svi oni su žudeli za obnovom vere kao vodilje.
Pravoslavna crkva je skoro hiljadu godina svojim veličanstvenim liturgijama i ikonografijom činila sastavni deo ruskog identiteta i istorije. I ja se privatno u velikoj meri osećam kao Rus, pa me je iskreno dirnula činjenica da se vera mojih predaka opet oživljava. Istovremeno, kao novinar sa Zapada, pitao sam se kuda vodi to uranjanje u prošlost koja je u narodu često bila idealizovana i ne baš u potpunosti shvaćena. Da li će pravoslavna crkva postati moćna reformska sila koja Kremlju u oči govori istinu? Ili će nastaviti svoju ulogu iz proteklih vekova carske vlasti, kao dekor i sredstvo jedne autoritarne države.
Napisao: Serž Šmeman
Snimio: Gard Ludvig
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#31) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari