U starom gradu Kotoru ne postoji kuća sa pravim uglom. Koliko god uporno merili, uglomer će uvek pokazati manje od 89 ili više od 91 stepena. U pravom uglu živi vrag, tvrdi narodno verovanje. Da bi se on prevario i oterao, meštani su doskočili sa nepravilnim ćoškovima. Mnogi i danas tako grade u Kotoru.
Priče o đavolima, duhovima, vilama i vilenjacima obavijaju stare kotorske palate i krivudave uličice. Bez obzira na sujeverje, šetnja po kamenitim pločnicima, a posebno u doba dana ili godine kad stari grad ne vrvi turistima, uveriće vas da zaista neka neobična energija struji kroz lavirint njegovih prolaza, trgova i portuna. Mnogi se slažu da Kotor ima „nešto“, a to se uglavnom pripisuje energiji podzemnih voda, na kojima leži staro gradsko jezgro. Dodatni „argument“ za postojanje kotorske magije su mačke kojih ima puno, jer su one vazda prisutne onamo gde se smatra da ima natprirodnih sila.
Ipak, bez obzira na sujeverne priče, mitove i legende, jedno je sigurno – magije u Kotoru ima, a to je njegova magična lepota. Očaraće vas kao najveštija vila sa čarobnim štapićem: grad i njegova bogata tradicija, koja ne blešti već titra kao staro zlato, i priroda koja ga nadopunjava. Spoj dramatičnih planina i mirnih voda zaliva predstavlja nešto jedinstveno. Obruč surih kamenitih planina i litica, koje se spuštaju sa Lovćena i Orjena, kao da je ukleštio grad svojim kamenitim zagrljajem. Planine su toliko neobične da ih se nikako ne možete osloboditi, one su sveprisutne i uvlače se u svaki pogled i u svaku fotografiju Kotora. Uvek se setim kako je ova brda opisala moja prijateljica Nadica Stambolđioska kada ih je prvi put videla: kao da su živa bića koja su legla i pokrila se sivim ćebadima. Kao kontrast toj dramatici, tu je tihi zaliv smaragdne boje. Boka (usmina, na italijanskom) Kotorska, nazvana „Nevjesta Jadrana“, često se opisuje kao najjužniji evropski fjord, mada se od fjordova razlikuje po geološkom postanku i evoluciji. Majke pomoraca su se u stara vremena bojale te „nevjeste“ i njene lepote – priča se da su one, prateći svoje sinove na more, savetovale da idu svuda samo ne u Kotor, jer će se u njega zaljubiti i zauvek ostati tamo.
No, nije Kotor samo zbog „lepih očiju“ dobio status zaštićenog svetskog nasleđa na Uneskovoj listi. Bogata kulturna i istorijska baština nadopunjavaju prirodnu lepotu i arhitektonsko-urbanističko remek-delo ljudskih ruku. Dr Aleksandar Čilikov, istoričar umetnosti iz Cetinja, kaže da je Kotor redak srednjovekovni grad koji je sačuvao izvornu arhitekturu. „To je tipičan srednjovekovni grad. Zadržao je urbani sklop, sa svojim pjacetama i palatama kotorske vlastele. Palate datiraju od perioda romano-gotike do baroka. Za razliku od Dubrovnika, na primer, koji je posle velikog zemljotresa u XVI veku bio obnovljen ali u maniru umetnosti tog veka, Kotor je sačuvao svoju izvornu arhitektonsku tradiciju srednjovekovnog grada. To se posebno odnosi na bedeme i tvrđavu svetog Ivana (San Đovani), koji okružuju stari grad“, kaže dr Čilikov. On dodaje da se stare palate dobro održavaju, ali naglašava problem postavljanja rashladnih uređaja na same fasade starih zgrada što narušava duh grada.
Starost grada zadire duboko u prošlost – spominje se u antičko doba. Dr Čilikov kaže da su u Kotoru pronađeni arheološki slojevi iz X veka. Ipak, istorija grada je još dublja, o čemu govore stari zapisi. Od antičkog vremena, grad produžava svoj život kao deo Vizantije, pamti prodor Slovena i njihovu kneževinu Duklju, srpsku vladavinu Stefana Nemanje, Mlečane, Francuze… Pamti i dva katastrofalna zemljotresa – u XVII veku (1667. godine) i noviji, koji je 1979. gotovo razorio stari grad. Građani Kotora i danas noviju istoriju grada dele na onu „pre trešnje“ i „posle trešnje“. Većina važnih objekata je obnovljena. Ipak, stepen razaranja je bio takav da obnova starog grada još nije završena. U godini poslednjeg zemljotresa, 1979, Kotor je upisan u posebni Uneskov registar ugroženog kulturnog nasleđa i zaštićen je kao prirodno i kulturno-istorijsko nasleđe sveta.
Napisala: Marijana Ivanova
Snimio: Milan Radišić
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#31) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari