Ovomesečna potresna priča o neravnoteži populacije i proizvodnje hrane, a naročito otvarajuća fotografija, podsetila me je na nesrećne devedesete kada smo bili dovedeni u situaciju da se otimamo za hleb ili prisustvujemo mučnim scenama izazvanih glađu. Kao da nam sve drugo što smo tada proživljavali nije bilo dovoljno. Srbija, još uvek zemlja ogromnog potencijala, svojevremeno sa stavom da Vojvodina može da prehrani Evropu ili barem pola Evrope, doživela je i takvo poniženje. Neko će reći ništa neobično za Apsurdistan, tu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu.
U nizu naših paradoksa i grcanju u nasleđu devedesetih, izgleda da će poslanici sebi podići plate iako su im usta svima puna štednje i svetske krize, naravno i hrane, ali će oni tu krizu lakše prebroditi u skupštinskom restoranu. Mada, tu je više po sredi obraz nego apsurd.
Prema jednom izveštaju Ujedinjenih nacija pun efekat klimatskih promena nastupiće negde oko 2050. godine, a region južne i jugoistočne Evrope biće snažno pogođen. Nešto konkretnije, to znači porast temperatura i opadanje godišnjih padavina, manje raspoložive količine vode, povećan rizik od suša, pad prinosa žitarica, smanjivanje područja za gajenje useva…
Bez ozbiljne strategije, uznemirujući prizori sa fotografija koje prate priču o kraju izobilja mogle bi postati i slike ovih prostora. Želim da budem optimista i verujem u potencijale Srbije i da se nadam pametnim odlukama odgovornih. Ono što sigurno ne želim je da bilo ko od nas doživi sudbinu pukovnika i njegove astmatične supruge iz Markesovog remek-dela „Pukovniku nema ko da piše“.
Novi komentari