Reč je o najjednostavnijem, najprirodnijem činu, srodnom disanju i uspravnom hodanju. Sedamo za trpezarijski sto, podižemo viljušku i uzimamo sočni zalogaj, nesvesni duple porcije globalnog račvanja na našem tanjiru. Govedina je iz Ajove, othranjena kukuruzom iz Nebraske. Grožđe je iz Čilea, banane iz Hondurasa, maslinovo ulje sa Sicilije, sok od jabuka – nije iz države Vašington, već čak iz Kine. Savremeno društvo je žitelje SAD oslobodilo tereta uzgajanja, žetve, čak i mešenja hleba našeg nasušnog, u zamenu za opterećenje da ga prosto samo platimo. Mi samo obraćamo pažnju kada se cene povećaju. A posledice naše nepažnje su duboke.
Prošle godine, vrtoglavi rast cena hrane bio je poziv na buđenje za čitavu planetu. Između 2005. i leta 2008. godine cena pšenice i kukuruza se utrostručila, a cena pirinča upetostručila, podstakavši nemire zbog hrane u oko 20 država i gurajući još 75 miliona ljudi u siromaštvo. Ali, nasuprot prethodnim šokovima izazvanim kratkoročnim nestašicama hrane, ovaj rast cena dogodio se u godini kada su poljoprivrednici širom sveta požnjeli rekordne prinose. Ovako visoke cene su pre bile simptom mnogo većeg problema tegljenog užadima naše svetske mreže hrane. I koji neće nestati u doglednoj budućnosti. Prosto rečeno: tokom većeg dela prošle decenije, ovaj svet je trošio više hrane nego što je proizvodio. Posle godina trošenja rezervi, svet je 2007. uvideo da su globalne zalihe hrane spale na količinu dovoljnu za 61 dan svetske potrošnje, što je druga najniža zabeležena vrednost.
„Rast poljoprivredne produktivnosti iznosi samo jedan do dva procenta godišnje“, upozorio je Joakim fon Braun, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za politiku hrane u Vašingtonu, na vrhuncu krize. „To je prenisko da odgovori porastu broja stanovnika i povećanoj potražnji.“
Visoke cene su konačni signal da potražnja premašuje ponudu, da jednostavno nema dovoljno hrane za sve. Takav porast cena hrane najteže pogađa onih milijardu najsiromašnijih ljudi na planeti, pošto oni tipično troše od 50 do 70 posto svog prihoda na hranu. Iako su cene pale sa urušavanjem svetske ekonomije, još uvek su blizu rekordnih visina, a ishodišni problemi niskog nivoa zaliha, povećanja broja stanovnika i sve manjeg porasta prinosa ostaju. Promena klime – sa sve toplijim godišnjim dobima i sve većim oskudicama u vodi – smanjiće, kako se predviđa, prinose budućih žetvi u većem delu sveta, oživljavajući avet onoga što neki naučnici danas nazivaju neprestanom krizom hrane.
Šta onda da radi vreli, pretrpani i gladni svet?
To je pitanje sa kojim se trenutno rvu Fon Braun i njegove kolege u Konsultantskoj grupi za međunarodna poljoprivredna istraživanja. Ovo je grupa svetski poznatih poljoprivrednih istraživačkih centara koja je pomogla da se više nego udvostruči prosečni svetski prinos kukuruza, pirinča i pšenice između sredine pedesetih i sredine devedesetih godina dvadesetog veka, što je u toj meri zapanjujuće dostignuće da je nazvano zelena revolucija. Međutim, sa brojem stanovnika sveta koji se vrtoglavo penje ka brojci od devet milijardi do sredine veka, ovi stručnjaci kažu da nam je potrebno da ponovimo ovaj učinak, da udvostručimo trenutnu proizvodnju hrane do 2030. godine.
Drugim rečima, potrebna nam je još jedna zelena revolucija. I to nam je potrebna za upola manje vremena.
Otkako su naši preci prestali da love i okupili se da oru i sade pre nekih 12.000 godina, naš broj se uvećavao uporedo sa našom poljoprivrednom veštinom. Svaki napredak – pripitomljavanje životinja, navodnjavanje, vlažna proizvodnja pirinča – doveo je do odgovarajućeg porasta broja stanovnika. Svaki put kad bi ponuda hrane bivala nepromenjena, i broj stanovnika bi ostajao isti. Rani arapski i kineski pisci primetili su da postoji odnos između broja stanovnika i resursa hrane, ali tek je krajem osamnaestog veka jedan engleski naučnik pokušao da objasni pravi mehanizam koji povezuje ova dva – i postao je možda najkuđeniji naučnik u istoriji iz oblasti društvenih nauka.
Tomas Robert Maltus, imenjak takvih izraza kao što su „maltuski sunovrat“ i „maltusko prokletstvo“, bio je matematičar blage naravi, sveštenik – a njegovi kritičari bi rekli marginalni tip koji uvek vidi polupraznu čašu, odnosno preterani pesimista. Kada je nekolicina filozofa prosvetiteljstva, omamljenih uspehom Francuske revolucije, počela da predviđa neprekidno nesputano poboljšanje životnih uslova ljudi, Maltus ih je sasekao do kolena. Primetio je da se ljudska populacija uvećava geometrijskom progresijom, udvostručujući se otprilike svakih 25 godina ako nije ometana, dok se poljoprivredna proizvodnja uvećava aritmetičkom progresijom – mnogo sporije. Tu leži biološka zamka koju čovečanstvo nikada neće moći da izbegne.
Napisao: Džoel K. Born, mlađi
Fotografije: Džon Stanmajer
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari