Iako su Hristovi sledbenici već skoro 2000 godina, postojbinski hrišćani danas iščezavaju sa prostora na kojima je rođena njihova vera.
Uskrs u Jerusalimu nije za ljude slabog srca. Stari grad, uzavreo i haotičan čak i u najmirnijim vremenima, u danima pred veliki praznik potpuno nesputano tutnji. Desetine hiljada hrišćana iz celog sveta pristižu poput horde osvajača i slivaju se u uske uličice duž Vija Dolorosa i u okolne drevne prolaze, tragajući na kaldrmi za duhovnim sapatništvom ili možda nekim odrazom muka koje je Hrist trpeo poslednjih sati pred raspeće. Svakakva lica promiču ovim ulicama tokom Uskrsa, svaka postojeća kombinacija boja očiju, kože i kose, svaka vrsta odeće i tip odevanja, od plavičasto-crnih afričkih hrišćana u drečavim dašikijima, preko bledunjavih hrišćana iz Finske odevenih po uzoru na Isusa sa krvavim krunama od trnja na glavama, do američkih hrišćana u patikama i kačketima sa natpisom „Ja volim Izrael“, očigledno naoštrenih za presudnu armagedonsku bitku.
Svi oni dolaze zato što je ovde postojbina hrišćanstva. Ovde u Jerusalimu i okolini nalaze se stenovita brda i mesta po kojima je Isus hodao, gde je podučavao i gde je umro – i gde su se, kasnije, njegovi sledbenici molili i prepirali oko tumačenja njegovog učenja. Šćućureni uz jevrejske preobraćenike u pećinama Palestine i Sirije, Arapi su među prvima bili proganjani zbog nove vere i među prvima su nazivani hrišćanima. Ovde u Levantu – geografskoj oblasti koja obuhvata današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i palestinske teritorije – izgrađeno je na stotine crkava i manastira pošto je 313. godine rimski car Konstantin legalizovao hrišćanstvo, a levantske provincije proglasio svetom zemljom. Čak i kad su arapski muslimani osvojili ovaj region 638. godine, oblast je ostala većinski hrišćanska.
Ironična je činjenica da su upravo za vreme krstaških ratova (1095–1291) arapski hrišćani, koje su krstaši klali naporedo sa muslimanima i koji su bili zatečeni u unakrsnoj vatri između islama i hrišćanskog Zapada, počeli polako ali sigurno da postaju manjina. Današnji autentični levantski hrišćani predstavljaju izaslanike jednog zaboravljenog sveta, održavajući onaj progonjeni, žilavi duh rane crkve. Njihove zajednice sačinjene od raznih pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sekti spale su u poslednjih stotinak godina sa četvrtine na oko 8 odsto stanovništva. Današnja generacija odlazi ili zbog ekonomskih razloga, ili beži od nasilja u regionu, ili zato što imaju rodbinu na Zapadu spremnu da im pomogne da se isele. Njihov odlazak žalosno lišava Levant nekih od najobrazovanijih žitelja i politički najumerenijih građana – ljudi kakvi su ovom regionu najpotrebniji. Zato za arapske hrišćane u Jerusalimu dani oko Uskrsa predstavljaju svojevrsno bunilo – kao da su posle dugog i usamljeničkog iskušenja najzad dobili neophodna pojačanja.
U malom stanu na obodu grada, mladi palestinski hrišćanski par (koje ću za ovu svrhu zvati Liza i Mark) namerava da se pridruži gunguli. Liza, još u farmerkama i majici, pokušava da obuče njihovu 18-mesečnu ćerku Nađu u belu uskršnju haljinicu. Mark je u pidžami i trudi se da smiri njihovog trogodišnjeg sina Nejta čije ponašanje varira između Spajdermena i Atile Hunskog. Nekako su mu, uz rvanje, navukli pantalonice i prsluk, a otac ga jedva sprečava da ne upropasti odeću, razbije televizor, sliku bebe Isusa na zidu ili vazu sa cvećem na stolu. Mark, krupan čovek preke naravi, mršti se besan. Osam je sati, prohladno martovsko jutro, a on je već znojav. Ipak je Uskrs, vreme optimizma i nade, a ovaj Uskrs je poseban.
Ovo je prvi Uskrs za koji je Marku dopušteno da ga provede sa porodicom u Jerusalimu. On je iz Vitlejema, na Zapadnoj obali, njegova lična dokumenta izdala je palestinska samouprava, samim tim potrebna mu je dozvola izraelskih vlasti da bi došao u posetu. Lizina porodica živi u starom delu grada i ona poseduje izraelsku ličnu kartu. Prema tome, iako su već pet godina u braku i iznajmljuju ovaj stan u predgrađu Jerusalima, oni po izraelskom zakonu ne mogu da stanuju pod istim krovom. Mark sa roditeljima živi u Vitlejemu, udaljenom preko devet kilometara, ali kao da je udaljen sto kilometara, jer se nalazi sa druge strane izraelskog kontrolnog punkta i betonske prepreke visoke 7 metara, poznatije kao Zid.
Mark je deprimiran što se „80 odsto hrišćanskih momaka sa kojima je odrastao odselilo u neke druge zemlje u potrazi za poslom“. Ipak, on razume razloge. Mark ima fakultetsku diplomu sociologa, ali već dve godine traži posao, i to bilo kakav. „Okruženi ste ovim džinovskim zidom, a nema posla“, priča on. „To je poput nekog naučnog eksperimenta. Ako pacove držite u zatvorenom prostoru koji svakog dana smanjujete, uvodite nove prepreke i stalno menjate pravila, pacovi vremenom polude i počinju da se proždiru međusobno. Ovo je isto tako.“
Napisao: Don Belt
Snimio: Ed Kaši
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari