Pošto se veličanstveno uzvisio, ovaj sveti grad je možda uzrokovao sopstveni pad.
Iz vazduha, stari hram se vekovima pojavljuje i nestaje poput halucinacije. U početku je tek tamna mrlja na šumskom baldahinu severne Kambodže. Pod nama se prostire izgubljeni grad Angkor, sada u ruševinama i nastanjen uglavnom seljacima koji uzgajaju pirinač. Grozdovi kmerskih domova, postavljenih na duge, tanke šipove da bi se izborili sa poplavom tokom letnjih monsuna, posuti su po pejzažu od Tonle Sapa, „velikog jezera“ jugoistočne Azije, nekih 30 kilometara ka jugu, do brda Kulen, grebena koji se uzdiže iz plavne ravnice otprilike na istoj udaljenosti na severu. A onda, dok Donald Kuni navodi laki avion iznad krošnji drveća, veličanstveni hram postaje jasno vidljiv.
Restauriran četrdesetih godina XX veka, Bantej Samre iz XII veka, posvećen hinduističkom bogu Višni, čuva sećanje na doba kada je srednjovekovno carstvo Kmera dostiglo svoj vrhunac. Hram je izdvojen pomoću dva niza koncentričnih kvadratnih zidova. Oni su nekada možda bili okruženi jarkom punim vode koji je simbolizovao okeane koji su okruživali planinu Meru, mitski dom hinduističkih bogova. Bantej Samre je samo jedno od više od hiljadu svetilišta koje su Kmeri podigli u gradu Angkor za vreme graditeljske groznice čije se razmere i ambicije takmiče sa onom iz doba egipatskih piramida. Kad smo proleteli, istegao sam vrat da bih bacio poslednji pogled. Hram je nestao u šumi.
Angkor je poprište jednog od najvećih činova nestajanja svih vremena. Kraljevstvo Kmera je trajalo od IX do XV veka, i na svom vrhuncu dominiralo je velikim delom jugoistočne Azije, od Mijanmara (Burma) na zapadu, do Vijetnama na istoku. Čak 750.000 ljudi živelo je u Angkoru, njegovoj prestonici koja se rasprostirala po površini veličine Njujorka, što ga čini najprostranijim urbanim kompleksom pre industrijske revolucije. Do poznog XVI veka, kada su portugalski misionari naišli na kule Angkor Vata u obliku lotosa – najsloženijeg od svih hramova ovog grada i najvećeg religioznog spomenika na svetu – nekada blistava prestonica ovog carstva bila je u samrtnim mukama.
Naučnici navode dugački spisak mogućih uzroka, uključujući gramzive osvajače, promenu religioznih uverenja i prelazak na pomorsku trgovinu koji je grad u unutrašnjosti zemlje osudio na smrt. Sve ovo je uglavnom pretpostavka: na dovracima hrama i stelama preživelo je oko 1300 natpisa, ali narod Angkora nije ostavio nijednu reč objašnjenja o urušavanju njihovog carstva.
Nedavna iskopavanja, ne hramova već infrastrukture koja je učinila ovaj ogromni grad mogućim, usmeravaju ka novom odgovoru. Angkor je, izgleda, bio osuđen na propast samom ingenioznošću koja je skup malih feuda pretvorila u carstvo. Ova civilizacija je naučila kako da ukroti sezonske poplave u jugoistočnoj Aziji, a onda je nestala pošto je njeno upravljanje vodom, najvitalnijim od svih resursa, izmaklo kontroli.
Jedan opis iz prve ruke, koji pobuđuje pažnju, oživljava grad na njegovom vrhuncu. Zu Daguan, kineski diplomata, proveo je krajem XIII veka skoro godinu dana u ovoj prestonici. Živeo je skromno kao gost jedne porodice srednje klase koja je jela pirinač kašikama od ljuske kokosa i pila vino napravljeno od meda, lišća ili pirinča. On je opisao jezivu praksu, napuštenu ne tako davno pre njegove posete, koja se odnosila na skupljanje ljudske žuči od živih davalaca radi spravljanja napitka za hrabrost. Religiozni festivali su upriličavali vatromete i borbe veprova. Najveći spektakli su se dešavali kada bi se kralj usudio da izađe među svoje podanike. Kraljevske povorke su u svom sastavu imale slonove i konje ukrašene zlatom i stotine žena iz palate okićenih cvećem.
Napisao: Ričard Stoun
Fotografije: Robert Klark
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#33) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari