Napisao: Kris Karol
Fotografije: Kristofer Anderson

U izolovanom selu Velika Hoča na jugozapadu Kosova – nove države ili pobunjene srpske pokrajine, zavisno od toga koga pitate – meštani još pričaju o jednoj tuči od pre nekoliko godina. To se desilo posle kosovskog rata, koji je započeo kao sukob između albanske separatističke gerile i srpskih snaga, a okončao se kad je NATO vazdušnim udarima naterao Srbiju i njenog vlastodršca Slobodana Miloševića da se povinuju u junu 1999. godine. Zapad se umešao da bi zaustavio zločine protiv kosovskih Albanaca i sprečio izbegličku krizu, sa pretpostavkom da će nastupiti mir kada diktator i njegovi borci budu pobeđeni.

Ali u posleratnoj stvarnosti nije nastupio mir. Većinski Albanci sada vladaju, a manjinski Srbi gurnuti su u zapećak. Nastavljeno je ubijanje civila. Sa brdovitog Kosova, oblasti manjoj od gradskog područja Los Anđelesa, u kojoj tinja endemski etnički sukob, krenuo je novi talas izbeglica, ali ovog puta srpskih.

Na dan te tuče u Velikoj Hoči, gde nekoliko stotina Srba živi u dolini stešnjenoj između stenovitih brda, jedan lokalni političar i bivši vojnik po imenu Bojan Nakalamić – korpulentni, samouvereni čovek nešto mlađi od 30 godina – skočio je u odbranu srpskog ponosa. A jedva da je preostalo nešto malo tog ponosa na ovoj zemlji koju Srbi nazivaju svojom drevnom kolevkom.

Prema toj priči, nekoliko mladih Albanaca je ušlo u selo i počelo da poklanja previše pažnje nekim lokalnim devojkama. Taj dan se završio time što su Albanci naučeni pameti i isterani iz srpskog utočišta. Bojan Nakalamić je predvodio one koji su tukli. Za žitelje Velike Hoče to je bio dokaz da Srbi i dalje imaju branitelje sa kojima nema šale. Meni je sa svakim novim prepričavanjem događaja Nakalamić sve više ličio na nasilnog nacionalistu.

Zato me je, kad smo se upoznali, iznenadilo što čujem – u stilu klasičnog uvrnutog balkanskog preokreta – da ovaj čvrsti momak, koji je tukao Albance jer su prekoračili kulturološku barijeru, aktivno učestvuje u radu njihovih političkih institucija, uprkos stavu srpske vlade. Nakalamić ne želi da podržava albanski nacionalizam. Kao pripadnik poražene strane na neprijateljskoj teritoriji, međutim, zaključio je da povlačenje u srpski geto ne vodi nikuda. Kaže mi na pažljivo sročenom engleskom: „Ako želimo da opstanemo na Kosovu, moramo da učestvujemo.“

Zastava Srpske pravoslavne crkve (SPC), čuvara srpskog identiteta kroz vekove borbe, sadrži slogan: „Samo sloga Srbina spasava“. Ona se vijori nad narodom koji je duboko prožet istorijom. Ratovi i ćudljivi postupci osvajačkih carstava rasuli su Srbe, kojih ima oko deset miliona, na jug do džepova po Kosovu (gde ih je sada ostalo 150.000) i Crne Gore; širom centralne Srbije, gde ih većina i danas živi; na sever do Mađarske; na zapad po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. (Mnogi drugi su se rasuli po zapadnoj Evropi i Severnoj Americi). Vekovima su sa epskim žarom težili da ujedine svoj rasuti narod, odrede gde je njihova zemlja i sačuvaju svoj jedinstveni identitet.

Ali ujedinjavanje je poduhvat koji je Srbe doveo u oštar sukob sa susedima u balkanskom etničkom mozaiku i u sukob sa širim svetom. Danas njih često smatraju glavnim agresorima u krvavim ratovima devedesetih godina kojima je rasparčana Jugoslavija. Pošto su mnogi od njih povezivani sa zločinima protiv čovečnosti – među kojima su etničko čišćenje i genocid tokom rata u Bosni – Srbi gnevno protestuju, tvrdeći da je Zapad njih odabrao da ih demonizuje dok istovremeno svesno previđa slične zločine počinjene nad njima. Suočavaju se sa zbunjujućim pitanjem: šta srpsko jedinstvo znači u XXI veku?

Ovu zanimljivu priču možete u celini pročitati u julskom izdanju magazina National Geographic Srbija.

Preporučite ovu stranicu