Napisao: Mel Vajt
Fotografije: Stjuart Frenklin

Dok razmišljate o srcu Nacionalnog parka Tongariro – tri vrha koja se uzdižu na jednom od najlepših mesta na Novom Zelandu, zemlji nadaleko poznatoj po lepoti – i posmatrate ovaj spektakularni prizor, verovatno ćete osetiti kako vam se nameću estetička pitanja.

Ka jugu se uzdiže stenovita masa Ruapehua, najvišeg vrha na Severnom ostrvu, sa visinom od 2797 metara. Stvoren pomoću 250.000 godina duge vulkanske aktivnosti, danas je još uvek aktivan – i budi se na svakih nekoliko godina da bi izbacio ogromne stubove pare i pepela. Na severu je Tongariro, još stariji prostrani kompleks drevnih kratera, gde otvori neprekidno i zlokobno izdišu sumporaste oblake.

U sredini stoji Ngauruhoe. Manje masivan od svojih drugara, Ngauruhoe (planina Dum u Gospodaru prstenova, filmskoj trilogiji Pitera Džeksona) čini čudesno simetričnu kupu, koja vam okupira pažnju jednostavnim savršenstvom svog oblika. Ovoj planini nedostaje samo nekoliko crtica, načinjenih živopisnom crvenom bojicom iznad nje, pa da postane arhetipski dečji crtež vulkana.

Šta (pitate se) ovaj izuzetno senzualni oblik radi u tako grubom okruženju? I dalje: Šta znači to što vas tako neodoljivo privlači?

„Ja mrzim starost, a mladost želim“, pisao je Bard, i imate ga – objašnjenje i opravdanje, ako vam je potrebno. Ovaj vrh je rođen tek pre nekoliko hiljada godina. Glečeri iz ledenog doba koji su pocepali i izbrazdali Ruapehu i Tongariro postojali su mnogo pre nego što je rođen Ngauruhoe. Kiša i vatrene eksplozije još uvek mu nisu uništile lice. I u geološkom svetu lepota mladosti ispoljava svoju zavodljivu moć.
Maori, domorodački narod Novog Zelanda, gledaju na sva tri vulkana sa strahopoštovanjem i smatraju ih tapu, reč čija raznolika značenja uključuju i „sveti“ i „svetinja“. Kada su, u doba od sredine do poznog devetnaestog veka, Evropljani počeli da nastanjuju centralni deo Severnog ostrva, i da dele zemlju na gradove i farme, Maori su se uplašili za integritet ovih vrhova. Vrhovni poglavica Horonuku, ili Te Heuheu Tukino IV, učinio je dalekovido rešenje: preneo je tapu vulkana sa sebe na kraljicu Viktoriju, a 1887. godine je planine i zemlju u krugu od kilometar i po od njihovih vrhova poverio vladi i narodu Novog Zelanda. Ovaj prostor je postao prvi nacionalni park u zemlji i proširio se na sadašnjih 78.618 hektara zaštićene oblasti.

Tapu Maora objašnjava zašto Tongariro ima retku privilegiju da je dva puta imenovan za mesto svetske baštine, kako zbog svojih fizičkih karakteristika tako i, kasnije, zbog svoje kulturne važnosti. Kombinacija vatre i leda aktivnih vulkana i glečera iz ovog parka lako mu je obezbedila status prirodne baštine, poput mesta kao što su Veliki koralni greben i Nacionalni park Everglejds. Ali, komitet Ujedinjenih nacija koji odlučuje o tim stvarima isprva je odbio predlog Novog Zelanda da prihvati Tongariro kao kulturno područje, pošto je prethodno taj rang dodeljivan samo mestima koja su izgradili ljudi (setite se katedrale u Šartru i egipatskih piramida). Međutim, posle prezentacije nove delegacije u koju su bili uključeni i starci Maora, Tongariro je 1993. godine postao prvo mesto na svetu koje je dobilo status svetske baštine po novom kriterijumu nazvanom asocijativni kulturni pejzaži, zbog duhovne važnosti ovog terena za domorodački narod.

Sve o fantastičnom svetu Gospodara prstenova u Nacionalnom parku Tongariro pročitajte u julskom izdanju magazina National Geographic Srbija.

Preporučite ovu stranicu