Sa svih strana prostranog i sušnog Arabijskog poluostrva kamile su se sjatile u Abu Dabi, na godišnje takmičenje u lepoti. Tu ove životinje, koje se tradicionalno tretiraju kao tegleća marva, postaju razmažene izložbene životinje.
Te noći – te finalne noći – pustinjom se, poput peščane oluje, kovitlala gusta i neprozirna magla koja je sakrila zvezde, tako da su se uhode šunjale preko dina u potpunom mraku. Išli su od logora do logora, kroz neprijateljske redove, tražeći nešto izuzetno. Ali, potraga nije počela tako, špijuniranjem u mraku. Mesec dana pre te januarske noći, beduinski karavani su, polazeći iz Omana, Saudijske Arabije, Katara i drugih mesta, prevaljivali velike razdaljine preko Arabijskog poluostrva. Svi su stigli na daleko odredište, u Abu Dabi, da učestvuju u velikom događaju: takmičenju kamila u lepoti.
Ove životinje – kamile svih vrsta, od kojih su najprestižnije predstavljane u grupama od po 35 ženki – devet dana su paradirale pred gledalištem, dok su ohole sudije lošijim grupama i njihovim razočaranim vlasnicima samo odmahivale rukom. Kako su dani prolazili, sudije su odbacivale primerke koji nisu zadovoljavali njihove standarde, prosejavši tako polje od nekih 24.000 takmičarki.
Desetog dana su preostala samo dva beduina sa svojim sjajnim životinjama. Njih dvojica – starešine porodica Bin Tanaf i Rames – međusobno će se suočiti na skupu punom intrige i rivalstva, budući da su rođaci iz istog plemena. Oni su se godinama borili za poziciju i prestiž na manjim takmičenjima, a rezultat ovog takmičenja će odlučiti njihov status, ne samo u svetu kamila nego i unutar njihovog plemena. Da, pobednik će osvojiti ekstravagantne nagrade, ali, što je još važnije, i počast za svoju porodicu.
Zato je svaki od njih poslao svoje špijune. Špijuni u službi lepote su po celom logoru tragali za nekom prelepom kamilom koja bi im – ako uspeju da je kupe – mogla doneti prednost kada se sunce ukaže i otpočne suđenje.
Ali, prisetimo se, na trenutak, kamile. Obratimo pažnju na veliku grbu, mlohavi brežuljak sala koji se njiše pri svakom koraku njenih mršavih nogu. Iks noge i ravna stopala izgledaju nezgrapno i dok hodaju i kad trče. I pogledajte samo taj vrat – kao da propada pod težinom glave. A onda sama glava: te apsurdne trepavice koje lelujaju iznad izduženih nozdrva i usana koje, dok sa njih cure debele bele preživarske sline, izgledaju kao da su od gume. Jedno je sigurno: to svakako nije stvorenje nenadmašne lepote; to je pre stvorenje sklepano od viška delova.
Ali, sudije u Abu Dabiju kamile posmatraju drugim očima, zagledajući ih od nosa do repa i nazad, procenjujući svaku prema strogim kriterijumima. Uši joj moraju biti čvrste. Leđa visoka, grbe velike i simetrične. Sapi ne smeju biti prevelike, ali mora biti dovoljno mesta za sedlo. Dlaka, naravno, mora da bude sjajna. Dobra glava trebalo bi da je masivna. Nos mora biti zasvođen i mora da pada preko oklembešene donje usne. Poželjan je dug vrat. I duge noge. A sudije pregledaju i dva nožna prsta, gledajući ono što vodiči kamila nazivaju „dužinom razmaka među prstima“.
Konačno, posle toliko parada lepote, prsti mogu da se rascepe.
Bin Tanaf, sitan, hrom čovek, sa urednom crnom bradom koja prikriva njegove poodmakle godine, sedeo je na jednoj dini i čuvao svoje kamile, razmišljajući o nomadskom životu. Odrastao je putujući sa svojom porodicom od oaze do oaze, u neprestanoj potrazi za ispašom i vodom. Leti kamile mogu da izdrže bez vode pet dana, a zimi i više nedelja. „Preživeli smo zahvaljujući njima“, kaže, dižući bradu prema svojim kamilama.
Napisao: Metju Tig
Fotografije: Rendi Olson
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari