Nigde u Italiji kriza nije lepše uokvirena nego u Veneciji, gde nevolja stiže ulepšana rokoko gestovima i iskićena znakovima uzvika. Ni zemlja ni voda, već trepereći negde između, ovaj grad se kao priviđenje uzdiže iz lagune na obali Jadranskog mora. Vekovima je pretio da nestane pod talasima acqua alte, poplavama koje neumoljivo pravilno dolaze prouzrokovane uzajamnim delovanjem plima koje se dižu i temelja koji tonu, ali to je najmanji od svih problema ovog grada.
Slobodno upitajte gradonačelnika Masima Kačarija, zamišljenog i hirovitog profesora filozofije koji tečno govori nemački, latinski i starogrčki; prevodioca Sofoklove „Antigone“; čoveka koji nivo političkog intelekta podiže do same stratosfere. Pitajte ga o akva alti i Veneciji koja tone, odgovoriće: „Neka nabave čizme.“ Neka nose čizme.
Čizme su dobre za vodu, ali beskorisne protiv poplave koja nanosi više štete od naplavina lagune: poplave turizma. Broj stanovnika Venecije 2007. godine: 60.000. Broj posetilaca 2007. godine: 21 milion.
Maja 2008. godine, na primer, o vikendu kad je bio i praznik, 80.000 turista se obrušilo na grad kao najezda skakavaca na polja Egipta. Javna parkirališta na Mestri, kopnenom delu opštine gde se ljudi parkiraju i autobusom ili vozom odlaze do istorijskog centra, bila su napunjena i zatvorena. Oni koji su uspeli da stignu do Venecije kuljali su kroz ulice kao jata plave ribe, grabeći pice i sladoled, ostavljajući za sobom papire i plastične flaše.
La Serenissima (najmirnija), kako zovu Veneciju, uopšte nije takva. Svet zaranja u delikatno izrađenu činiju grada, sa turističkim brošurama u rukama, fantazija zapakovanih uz četkice za zube i izdržljive cipele. Pljus! Izlivaju se Venecijanci. Turizam nije jedini razlog za sve brži egzodus, ali jedno pitanje lebdi kao izmaglica: ko će ostati kao poslednji Venecijanac?
„Venecija je tako ljubak grad“, kaže direktor kulturne zadužbine. S njegovog prozora puca pogled preko Basena svetog Marka – sa beskrajnom flotilom glisera, gondola i vodenih autobusa zvanih vaporeti – do Trga svetog Marka, epicentra turizma Venecije. „Zapravo, to je veliko pozorište. Ako imate pare, možete da iznajmite stan u palati iz XVII veka sa slugama i pretvarate se da ste aristokrata.“
Molimo zauzmite svoja mesta. U ovoj predstavi Venecija igra dvostruku ulogu. Postoji grad Venecija u kome žive ljudi i grad Venecija koji posećuju turisti. Rasveta, scenografija i kostimi su bolno lepi, ali je zaplet pun zbrke, a kraj neizvestan. Jedno je sigurno: svi su ludo zaljubljeni u glavnog junaka.
„Lepota je teška“, kaže gradonačelnik Kačari, što zvuči kao da se obraća polaznicima seminara o estetici, a ne kao odgovor na pitanje o opštinskoj politici. Citirao je Ezru Paunda (američkog pesnika sahranjenog u Veneciji) koji je citirao odgovor Obrija Berdzlija Vilijamu Batleru Jejtsu, u nekoj vrsti književne igre pokvarenih telefona – ali takva zamršenost je venecijanska koliko i krivine Velikog kanala.
Kačari, koji je po aroganciji poznat koliko i po elokvenciji, delovao je mračno kao njegova kosa i bujna brada. (Nijedne sede na njegovoj 63-godišnjoj glavi. „Da li se farba?“, pitala sam njegovu službenicu za odnose s javnošću. „Ne. Jako se ponosi time“, odgovorila je.) Prethodnog dana kišne bujice su poplavile Mestru. Poplavu je izazvala kiša, ne akva alta, kaže Kačari sedeći u svojoj kancelariji. „MOSE ne bi pomogle. Plima nije problem za mene. Problem je za vas strance.“ Kraj razgovora o poplavi.
Napisala: Keti Njuman
Fotografije: Džodi Kob
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari