Uzvišena ideja cveta u gradovima širom sveta, gde hektari potencijalnih zelenih površina leže iznad naših glava.
Kada bi građevine nicale iz zemlje naglo kao pečurke, njihovi bi krovovi bili prekriveni slojem zemlje i biljkama.
Naravno, to nije način na koji ljudi grade. Umesto toga, mi razgrnemo zemlju, podignemo objekat i pokrijemo ga krovom otpornim na kišu na koji potom zaboravimo. U iskušenju sam da kažem da panorame krovova svakog grada na ovoj planeti izgledaju kao pustinje napravljene čovekovom rukom, samo što su pustinje živa staništa. Istina je još surovija. Urbana panorama krovova je pomalo nalik paklu – beživotno poprište bitumenskih površina, drastičnih temperaturnih kontrasta, oštrih vetrova i netrpeljivosti prema vodi.
Ali, popnete li se kroz krovni otvor na krov Narodne biblioteke u Vankuveru – koja se nalazi na Lajbreri skveru, devet spratova iznad ulica gradskog centra – naći ćete se usred prerije, a ne usred asfaltne pustoši. Tu sve vrvi od vijugavo raspoređenih busenova niskog rastinja, koji nisu zasađeni u plitke posude ili saksije, nego direktno u specijalnu mešavinu zemlje na samom krovu. Travnjak na nebu. Čak i da se nalazi na tlu, ovaj vrt koji se prostire na 1850 kvadratnih metara – a koji je 1995. godine kreirala pejzažni arhitekta Kornelija H. Oberlander – bio bi veoma impresivan. Visoko iznad Vankuvera, efekat je takav da vam se gotovo zavrti u glavi. Kada se u gradovima penjemo na krovove, to obično činimo da bismo razgledali krajolik. Međutim, na krovu ove biblioteke ne mogu da se otmem utisku da stojim usred krajolika – ovog neočekivanog čestara zelenih, plavih i smeđih biljaka usred tolike količine stakla, čelika i betona.
„Živi“ krovovi nisu novina. Bili su česti na kućama u američkoj preriji sa krovovima od busena trave, a krovovi od busenova se i danas mogu naći na brvnarama i kolibama u severnoj Evropi. Ali, poslednjih decenija su arhitekte, građevinari i urbanisti širom planete počeli da se vraćaju zelenim krovovima i to ne zbog njihove lepote – koja je za njih od sekundarne važnosti – nego iz praktičnih razloga: zbog njihove sposobnosti da ublaže ekstremne uslove koji su uobičajeni na U drugom kraju grada, Kongresni centar Vankuvera dobija novi živi krov. Odmah preko puta, na krovu hotela Fermont Voterfront nalazi se bašta šefa kuhinje tog hotela. U trećem delu grada zeleni krovovi će biti postavljeni na olimpijskom selu koje se gradi za Zimske olimpijske igre 2010. godine. Stojeći na zelenom krovu u Vankuveru – ili Čikagu ili Štutgartu ili Singapuru ili Tokiju – možemo da zamislimo kako bi raznoliko mogle da izgledaju panorame krovova naših gradova, a onda se zapitamo: zašto nismo uvek gradili na taj način?
Tehnologija je samo delimično razlog tome. Danas je, zahvaljujući vodootpornim membranama, lakše dizajnirati „zelene“ krovne sisteme koji sakupljaju vodu za navodnjavanja, omogućavaju drenažu, podupiru mešavine za rast biljaka i sprečavaju prodiranje korenja. U nekim mestima, kao što je Portland u Oregonu, smanjenjem poreza podstiču građevince da grade žive krovove, a koriste se i druge podsticajne mere. Na drugim mestima – kao što su Nemačka, Švajcarska i Austrija – postoji zakonska obaveza postavljanja zelenih krovova na krovnim konstrukcijama sa odgovarajućim nagibom.
Istraživači poput Morin Koneli – koja vodi Laboratoriju za zelene krovove na Institutu za tehnologiju Britanske Kolumbije – sve više proučavaju praktične koristi koje imamo od zelenih krovova, pomažući tako da se izračuna njihova efikasnost i obezbeđujući precizne podatke o njihovoj sposobnosti da spreče odlivanje kišnice, pospeše uštedu energije i smanje buku u urbanim sredinama. To je početak stvaranja kritične mase zelenih krovova po celom svetu, od kojih je svaki eksperiment za sebe.
Napisao: Verlin Klinkenborg
Fotografije: Dajana Kuk i Len Jenšel
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari