Na jednoj ogoljenoj kalifornijskoj padini punoj čestara sekvoje, žutilovke i otrovnog hrasta, Majk Fej je pogrešno zakoračio, počeo da se kliza i osetio kako mu nešto oštro probada vrh levog stopala. Posle stotina kilometara probijanja kroz šume u sandalama, navikao je na takve povrede svojih 52-godišnjih stopala. Ali ovo je bila majka svih cepki. Odbila se od kosti, smestila u tetivu i nije htela da izađe. Na kraju ju je njegova partnerka na pešačenju, Lindzi Holm, zgrabila kleštima i posle nekoliko oštrih trzaja izvukla napolje.
„Mogli ste da me čujete kako urlam s vrha na vrh brda“, kaže Fej. „To je bilo nešto najbolnije što sam ikada doživeo.“ Ovo je izgovorio čovek koga je jednom prilikom slon probo šesnaest puta. Potapšao je ranu, okačio ranac o rame i, kao i tokom prethodna tri meseca, nastavio da hoda. Posle tri decenije pomaganja da se spasu afričke šume, Majk Fej, biolog Društva za zaštitu divljih životinja i istraživač rezident Društva National Geographic, sada ima sekvoju u krvi. Njegova opsesija ovim tipičnim američkim drvećem započela je pre nekoliko godina pošto je dovršio Megatransekt – njegovo istraživanje najveće preostale nedirnute džungle u Africi, nalik Livingstonovom. (Vidite američka izdanja NG za oktobar 2000, mart 2001, i avgust 2001. godine.) Jednog dana, dok se vozio duž severne obale Kalifornije, uhvatio je sebe kako netremice posmatra otkose posečenih i duge i tanke mladice novoizniklih šuma. Drugom prilikom u jednom državnom parku, 1,8 metara visok komad izloženog starog debla sekvoje privukao je njegovu pažnju. U blizini središta preseka ovog debla, koje je bilo boje burgundca, na jednoj etiketi je pisalo: „1492. Kolumbo.“
„Ona koja me je potresla nalazila se oko osam centimetara od ivice tog debla“, kaže Fej. „’Zlatna groznica, 1849.’ I shvatio sam da smo u poslednjih nekoliko centimetara života tog drveta skoro uništili 2000 godina staru šumu.“
U jesen 2007. godine rešio je da sam otkrije kako je u prošlosti iskorišćavana najviša šuma na Zemlji, i kako se prema njoj odnose danas. Pešačenjem čitavom dužinom ovog mitskog planinskog venca Kalifornije, od Big Sura do iza granice sa Oregonom, želeo je da otkrije da li postoji način da se maksimiraju proizvodnja drvne građe i mnoge ekološke i društvene koristi koje obezbeđuju netaknute šume. Ako bi to bilo moguće uraditi sa šumama sekvoja, verovao je, bilo bi moguće svuda na ovoj planeti gde se šume seku zbog kratkoročne dobiti. Kao što je on uradio sa Megatransektom, on i Holmova – samouka prirodnjakinja rođena i odrasla u severnoj Kaliforniji, zemlji sekvoja – snimili su fotografije i načinili detaljne zapise na svom jedanaestomesečnom pešačenju, do iznemoglosti snimajući divlje životinje, život biljaka i stanje šume i reka. Takođe su razgovarali sa ljudima iz šuma sekvoja: šumskim radnicima, šumarima, biolozima, ljudima koji se bave zaštitom prirode, vlasnicima kafea i šefovima drvnih kompanija – koji svi zavise od šume.
Bila je to dobra godina za šetnju šumama. Posle više od dve decenije borbe sa organizacijama za zaštitu prirode i državom i saveznim službenicima koji su dužni da obuzdavaju agresivnu seču, često kuđena Pacifička drvna kompanija je bankrotirala i otišla na doboš. Čak i sa većinom zaštićenih preostalih starih stabala, amblemske vrste ovih velikih šuma – severne tačkaste sove, male neuhvatljive morske ptice zvane severnopacifičke mramoraste noćne njorke i pacifički losos – nastavile su da opadaju, dok su teturava privreda i krah tržišta nekretnina pozatvarali pilane širom prostora pod sekvojama. Vatre su spržile stotine hiljada hektara za vreme najgore sezone požara koja se pamti. Turizam je bio na kolenima.
Ali, nešto drugo se ukorenjivalo među ovim stablima. Žagor među ekološkim grupama, šumarima savetnicima, pa čak i nekim drvnim kompanijama i naseljima bio je o tome da su šume sekvoja na istorijskoj raskrsnici – u vremenu kada bi društvo moglo da se mane debata „seći/ne seći“ iz prošlih decenija i da prihvati potpuno drugačiju vrstu šumarstva od čega bi korist mogli da imaju ljudi, divlje životinje, a možda čak i planeta. Što je Fej više hodao, bio je sve ubeđeniji. „Kalifornija je preokrenula svet silicijumskim čipom“, kaže Fej zavodljivo tihim glasom. „Mogli bi da učine slično i sa gazdovanjem šumama.“
Napisao: Džoel K. Born Mlađi
Snimio: Majkl Nikols
Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari