Lično otvara vrata. Nema naoružanih stražara, ne pokušava da se sakrije. Abu Bakar Bašir živi u skromnom prizemnom domu u dvorištu internata čije je osnivanje pomogao u mirnom selu Ngruki, usred centralne visoravni glavnog indonežanskog ostrva Jave. Bašir ima 71 godinu, izuzetno je mršav, sa sedom kozjom bradicom i živahnim tamnim očima koje uvećavaju naočari sa zlatnim okvirom. On je navodni duhovni vođa militantne islamističke grupe Džama islamije, koja je povezana sa najmanje šest bombaških napada u Indoneziji tokom protekle decenije, uključujući i razornu eksploziju u noćnom klubu na Baliju 2002. godine, a možda i samoubilačke bombaške napade na luksuzne hotele u Džakarti ovog leta.
Bašir poriče umešanost u nasilje i, kao uspešni mafijaški don, izbegava dokazanu povezanost sa bilo kojim napadom. Odslužio je dve zatvorske kazne – ukupno manje od četiri godine – po manjim optužnicama koje nisu direktno povezane s bombaškim napadima. Ali islamski internat koji je osnovao jasno služi kao čvorište za mrežu džihadista koji nameravaju da stvore islamsku državu u jugoistočnoj Aziji; nekoliko diplomaca iz Ngrukija je osuđeno za umešanost u velike bombaške napade. Nema sumnje da su Baširova učenja inspirisala stotine, možda i hiljade ubistava, i napade protiv „devijantnih“ muslimanskih grupa koje odstupaju od glavne struje islama. Ipak, sam otvara svoja ulazna vrata. „Uđite“, kaže na bahasa indonežanskom, zvaničnom jeziku ove zemlje. „Uzmite čašu soka.“
Nosi dugačku, odrešenu košulju, belu kapu i veliki ručni sat. U njegovoj dnevnoj sobi nema stolice niti slike, samo čisti beli zidovi, biljka u saksiji i nizak sto na kome je plastična posuda sa keksom od susama. Sedi na podu, bosonog, na prostirci boje trave. Njegov odrasli sin, Abdul Rahim, poslužuje sok od lubenice u visokim providnim čašama.
„U islamu nema nasilja“, kaše Bašir svojim dubokim hrapavim glasom, mašući levom rukom kao dirigent. „Ali, ako nas neprijatelji ometaju, imamo pravo da odgovorimo nasiljem. To mi zovemo džihad. Ne postoji plemenitiji život od onoga u kojem umrete kao mučenik za džihad.“ On veliča 11. septembar i bombaške napade na Baliju. Insistira na tome da to nisu bili teroristički činovi. To su naprosto bile „reakcije na ono što čine neprijatelji islama“.
Indonezija je zaturena u dalekom uglu mape sveta, kao pljusak ostrva severno od Australije, ali nasilje u njoj može da ima posledice u celom svetu. To je najmnogoljudnija muslimanska zemlja na svetu, dom 207 miliona muslimana – 36 miliona više od sledeće najveće muslimanske nacije, Pakistana, što je koliko i dve trećine muslimana u svim zemljama Bliskog istoka zajedno. Izuzetno je pobožna; nedavno istraživanje „Crkvenog globalnog stava“ otkriva da su Indonežani jedna od najreligioznijih nacija na svetu. Takođe je i uspešna demokratija, treća po veličini na svetu, posle Indije i SAD.
Ali to je jedna nova demokratija, još uvek u povoju – prošlo je manje od decenije otkako je zbačen diktator Suharto. Kraj njegove vladavine doneo je Indonežanima slobodu izražavanja, mada su se pojavili i radikali kao što je Bašir, koji je brusio svoje ekstremističke stavove tokom dugog izgnanstva u Maleziji, gde je pobegao pošto je bio uhapšen zbog protivljenja Suhartu. Godinu dana posle bombaških napada na Baliju iz 2002. godine, dogodio se prvi bombaški napad na hotel „Dž.V. Meriot“ u Džakarti, onda napad na australijsku ambasadu 2004. godine, takođe u Džakarti, a 2005. godine trostruki samoubilački napad, ponovo na Baliju. I pre samo nekoliko meseci, posle duge pauze koja je mnoge stručnjake navela da poveruju da je pretnja od terorizma znatno smanjena, dogodili su se bombaški napadi na hotel „Ric-Karlton“ i ponovo na „Meriot“. To su malobrojni događaji u jednom ogromnom narodu. Ali, kao što jedna indonežanska poslovica kaže, u grubom prevodu, „potrebno je samo malo otrova da se pokvari sve mleko“.
Napisao: Majkl Finkel
Snimio: Džejms Naktvej
Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari