Ultramaraton

Stiv Holman, 52 godine, trči 201 kilometar u pustinji Sahara. Sva njegova hrana za ovaj godišnji Peščani maraton nalazi mu se na leđima u 11,3 kilograma teškom rancu (uključujući čips koji je smrvio oklagijom da bi smanjio zapreminu). Na vrućini od 38C s mukom se penje uz nekoliko dina visokih 60 metara, povremeno puzeći na šakama i kolenima. Jedne noći, sam u peščanoj oluji, a da čak nije bio siguran da se uputio u ispravnom pravcu, pomisli: „Da! Zato sam ovde!“

Njegovi prijatelji misle da je ćaknut. To je uobičajeno mišljenje o „ultratrčanju“ – bilo kojoj trci dužoj od uobičajenog 42,2 kilometra dugog maratona.

U poznom devetnaestom veku ultratrkači bi se trkali na atletskoj stazi, a gledaoci se kladili. Danas, kružne trke postoje uporedo sa trkačkim stazama širom sveta. UltraRunning Magazine je prošle godine izbrojao 503 severnoamerička ultramaratona sa 30.789 prolazaka kroz cilj, što je porast od 20% u odnosu na 2007. godinu. Ultratrkači plaćaju cenu: mučnina, bol, izgubljeni nokti na nožnim prstima. Ali stiču dobre prijatelje i nauče da je ljudsko telo jače nego što se može zamisliti. Lesli Antonis, 47 godina, koja je jednom istrčala 161 kilometar za 34 sata, kaže: „Neverovatno je šta možete da uradite, a da ne spavate.“

Napisao: Mark Silver