Dugo izloženi milosti i nemilosti monsuna, neki indijski zemljoradnici menjaju oblik brdskih padina da bi sprečili oticanje vode, obogaćujući tako svoju zemlju i svoje živote.
Da bi dopunila svoje bunare, sela bez planskog vodosnabdevanja, poput Jetevadija, moraju da se oslone na dotok vode iz kamiona cisterni.
Zemljoradnici u Indiji mnogo pričaju o vremenu – a naročito, izgleda, kada nema oluje na vidiku. Tokom maja, kada se zemlja zagreje kao peć i većina polja leži sparušena, kada bunari presuše a Sunce se ruga sa svog užarenog prestola na vedrom nebu, nijedna tema nije zastupljenija – ni neizvesnija – od pitanja kada i kako će stići letnji monsun. Zemljoradnici kažu da će sezona monsuna – koja obično počinje rano u junu i tokom koje, za manje od četiri meseca, padne više od tri četvrtine ukupne godišnje količine padavina u zemlji – početi krotko, poput jelena, a kasnije će se pretvoriti u slona pod kojim sve tutnji. Ili će početi poput slona, a kasnije se preobraziti u jelena. Ili će sve vreme biti kolebljiva i iritantna poput kokoške. Drugim rečima, niko izvesno ne zna. Pa ipak, svi pričaju.
To je bio slučaj i jednog dana 2008. godine, kad se jedna šira zemljoradnička porodica iz sela Satičivadi penjala na vrh brda, ka hramu boginje njihovog sela, s namerom da je mole za kišu. Bila je sredina maja i temperatura je iznosila 41 stepen, a u Satičivadiju, selu od 83 porodice smeštenom u sušnoj ratarskoj dolini u državi Maharaštra, oko 160 kilometara severoistočno od Mumbaja, sedam meseci nije pala obilnija kiša. U tom momentu veći deo Indije se nalazio u neizbežnom iščekivanju koje se ponavlja svake godine. Vrućina je u Nju Delhiju izazvala isključenja struje. Duž severnih država su besnele peščane oluje neublažene vlagom. Kamioni cisterne su zagušili seoske puteve pri dopremanju zaliha pijaće vode koje je vlada obezbedila za sela čiji su bunari presušili. U međuvremenu, radijski izveštači su upravo počeli da prate obećavajuće kovitlanje kišnih oblaka iznad Andamanskih ostrva, daleko od jugoistočne obale.
Seljani su ceo dan spekulisali o tim dalekim oblacima. Nastupio je rizičan momenat za zemljoradnike širom Indije, koji zavise od kiše. U nedeljama pre početka monsuna mnogi od njih će uložiti značajne sume novca, često pozajmljenog, u kupovinu đubriva i semena prosa koje mora da se posadi pre kiša. Postoji više načina da izgube taj ulog. Ako monsun okasni, seme bi moglo da se sprži i uvene u zemlji. Ili, ako padne isuviše jako pre nego što sadnice puste korenje, kiša bi mogla sasvim da ih spere.
„Naši životi u potpunosti zavise od kiše“, objašnjava žena po imenu Anusajabai Pavar na seoskoj verziji regionalnog jezika marati. „Kada pada, imamo sve. Kada ne pada, nemamo ništa.“
U međuvremenu, svi su nastavili da pogledom skeniraju prazno nebo. „Kao budale“, kaže stariji zemljoradnik Jamađi Pavar, znojeći se ispod svoje bele kape kakvu je nosio i Nehru, „samo sedimo ovde i čekamo.“
Ako su žitelji sela Satičivadi nekada i verovali da kišu kontrolišu bogovi, sada su počeli da prevazilaze to verovanje. Čak i dok su nosili betel orahe i zrna tamjana u obliku kupe da bi okadili boginjin hram, čak i dok su žene iz sela redom padale na kolena ispred kamenog idola koji predstavlja boginju, izgledali su kao da prosto dodatno osiguravaju svoje uloge. Baskar Pavar, trezveni brkati zemljoradnik u svojim tridesetim, sedeo je na jednom od nižih zidova hrama i ravnodušno posmatrao kako se njegove rođake mole. „Ovde sada ljudi, posebno mlađi, shvataju da je posredi okolni reljef“, kaže.
Satičivadi se nalazi u oblasti Indije koja je zaklonjena od kiše, na izuzetno sušnim obroncima koji obuhvataju veliki deo centralne Maharaštre. Svake godine, pošto pogodi zapadnu obalu Indije, letnji monsun kreće ka unutrašnjosti preko ravnica i udara o 1500 metara visoke vrhove Zapadnih Gata, gde se oblaci zaustavljaju, ostavljajući zavetrinsku stranu poražavajuće suvom.
Napisala: Sara Korbet
Snimila: Linsi Adario
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari