Sirija, zemlja senki, spremna je da odigra ključnu novu ulogu na bliskom istoku, i da pobegne od svoje mračne prošlosti.
Pogled na Damask sa vrha Mont Kasijuna tokom proslave kojom se obeležava kraj ramazana.
Postoji jedan deo iz „Kuma“ u kojem mladi Majkl Korleone, dok živi u inostranstvu, shvata da, pošto mu je stariji brat umro iznenadnom i nasilnom smrću, sada ima naslednu čast – ili, bolje reći, prokletstvo – da preuzme mafijašku imperiju koju je njegov ostareli otac sagradio ni iz čega. „Recite mom ocu da me vrati kući“, govori svom domaćinu, spreman na ulogu koju mu je donela sudbina. „Recite mom ocu da želim da budem njegov sin.“
Ukoliko je postojao takav trenutak za Bašara al Asada, sadašnjeg predsednika Sirije, nastupio je negde posle sedam ujutru 21. januara 1994. godine, kada mu je zazvonio telefon u iznajmljenom apartmanu u Londonu. Tada 28-godišnji visoki, školovani oftalmolog, Bašar je stažirao u bolnici „Zapadno oko“, delu britanskog bolničkog sistema „Sv. Meri“. Javivši se na telefon, saznao je da je njegov stariji brat Bazil, jureći ka aerodromu u Damasku tog jutra po gustoj magli, uleteo svojim mercedesom na kružni tok pri velikoj brzini. Bazil, žustri i harizmatični lik odgajan da nasledi njihovog oca na predsedničkom položaju, poginuo je na licu mesta prilikom udesa. A sada njega, Bašara, zovu kući.
Premotavamo unapred na jun 2000. godine i smrt njegovog oca, Hafeza al Asada, usled srčanog udara u 69. godini. Ubrzo posle sahrane Bašar je u očevu kancelariju ušao tek drugi put u svom životu. U živom sećanju mu je njegova prva poseta, sa sedam godina, kada je uzbuđeno trčao da ocu ispriča o svom prvom času francuskog jezika. Bašar se seća da je video veliku flašu kolonjske vode na ormariću pored očevog stola. Bio je zapanjen kad ju je našao 27 godina kasnije, praktično nedirnutu. Taj detalj, ustajala kolonjska voda, govorio je puno o sirijskoj zatvorenoj i stagnirajućoj vladi, jednom staromodnom diktatorstvu za koje se Bašar, obučavan da leči ljudsko oko, osećao nespreman da ga vodi.
„Moj otac nikada sa mnom nije pričao o politici“, govori mi Bašar. „Bio je veoma topao i brižan otac, ali čak i pošto sam se 1994. godine vratio kući, sve što sam naučio o njegovom donošenju odluka poteklo je iz čitanja beležaka koje je on pravio na sastancima ili u razgovoru s kolegama.“ Jedna od tih lekcija bila je da, za razliku od izvođenja operacije na oku, upravljanje zemljom kao što je Sirija zahteva da se donekle prijatno osećate u dvosmislenosti. Bašar, strastveni fotograf, to poredi sa crno-belom fotografijom. „Nikad ne postoji čisto crno ili čisto belo, potpuno dobro ili potpuno zlo. Postoje samo nijanse sivog.“
Sirija je drevna zemlja, oblikovana hiljadama godina trgovine i migracija. Ali, ako je svaka nacija fotografija, hiljadu nijansi sivog, onda je Sirija, zbog sve svoje starosti, zapravo jedna slika koja se sporo razvija pred našim očima. To je mesto gde možete da sedite u prepunom kafeu u Damasku, i slušate 75-godišnjeg pripovedača sa fesom koji priča o krstašima i Osmanskom carstvu kao da ih se seća iz detinjstva, zamahujući mačem toliko besno da publika beži u zaklon – a onda da se prošetate do obližnje veličanstvene Omajadske džamije, podignute oko 715. godine, i pridružite se deci koja na ulici pred njenim pragom igraju fudbal, nesvesna gomile iranskih hodočasnika koji se slivaju na večernje molitve ili porodica koje prolaze noseći sladolede. Takođe, to je mesto gde možete da večerate sa prijateljima u pomodnom restoranu, a onda, dok čekate noćni autobus, kroz prozor sa drugog sprata policijske stanice Bab Tuma da začujete urlike koji će vam slediti krv u venama. Na ulici, Sirijci razmenjuju poglede pune razumevanja, ali niko ne progovara ni reč. Neko možda sluša.
Napisao: Don Belt
Snimio: Ed Kaši
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari