Ujguri, muslimanski narod sa kineskog dalekog zapada bogatog resursima, zbog priliva Han Kineza postaju stranci na sopstvenoj zemlji. Kao i Tibetanci, koji se suočavaju sa sličnim pritiscima, neki Ujguri vide šansu za bolji život, ali se drugi, čak i po cenu smrti, bune zbog dezintegracije njihove kulture.
Prvih nekoliko sekundi na početku incidenta u Urumćiju izgledalo je skoro bezbrižno, ako se u obzir uzme prethodna sedmica. I nisu otkrivale ništa o onome što će uslediti. Hladni front je prekrio grad baš tog dana u julu, izvlačeći ljude iz kuća. Neke radnje su ostale zatvorene jer su im izlozi bili razbijeni, ali su ulični prodavci hrane izneli svoje tezge na ulice. Nedelju dana ranije ovde je izbio etnički sukob u kome je poginulo skoro 200 ljudi, u jednom od najsmrtonosnijih protesta u Kini još od masakra na Tjenanmenu pre dve decenije. Zato je kineska vlada poslala desetine hiljada pripadnika snaga bezbednosti u taj grad, prestonicu Sinđenga – ujgurskog autonomnog regiona, da uspostave red između Hana i Ujgura. Narod Han je dominantan u kineskom društvu, ali Ujguri, narod iz centralne Azije koji govori jezikom iz turkijske grupe, ovu zapadnu pograničnu oblast smatraju svojim drevnim zavičajem.
Bezbedonosne snage sastavljene od pripadnika naroda Han stajale su postrojene u vrstu duž svake ulice u ujgurskoj četvrti ovog grada. Bile su načičkane opremom za razbijanje demonstracija i automatskim oružjem. Jedini zvuk je dolazio iz zvučnika montiranih na kamionima koji su krstarili trgovačkim ulicama, emitujući dobre vesti o etničkoj harmoniji. Ako je u Urumćiju bilo iskre nemira tog ponedeljka, bila je prekrivena tišinom.
Većina Ujgura su muslimani, i ja sam oko podneva stajao na ulici ispred centralne džamije pitajući se koliko bi ljudi moglo da bude unutra. I kao da mi daje odgovor, masa sveta je navalila napolje, stotine ljudi se izlilo na ulicu. Prolaznici su zbunjeno posmatrali, ali je sve veća gomila pružala samo čudne i nejasne naznake: mnogi nisu imali vremena da nazuju cipele i trčali su samo u čarapama. Njihovi povici su bili znak uzbune a možda i slavlja, a lica su im isijavala ili strah ili radost. Ako su bežali od opasnosti, tome nije bilo traga, a grupa se podelila i rasula na sever i jug. U tren oka su iščezli.
Sada su iz džamije izašla trojica muškaraca. držeći nešto što je izgledalo kao drveni štapovi. Jedan je nosio plavu košulju, drugi crnu, a treći belu. Uzvikivali su i smešili se, što je njihovim licima davalo vedar izgled. Njihov mali skup je izgledao drsko: zar nisu videli kinesku policiju na svakom ćošku ili sa zvučnika čuli vesti o očiglednoj sreći?
Skrenuli su ka jugu. Sva trojica su hodala čudnovato dugim koracima i mahala štapovima iznad glave, kao tri kapelmajstora koja vitlaju palicama dok je njihov paradni orkestar odavno umakao. Prošli su pored nizova pijačnih tezgi sa kojih su im ljudi vikali da, šta god da rade, prekinu sa tim što rade. Vlasnici prodavnica su uz tresak zatvarali vrata dućana. Posle dva bloka ovi ljudi su se zaustavili i okrenuli nazad prema severu; neposredno pre nego što su došli do mene, prešli su na drugu stranu ulice. Još uvek su držali podignute, kako je sada izgledalo, zarđale mačeve.
Kad su prešli ulicu, dali su se u trk prema grupi naoružanih Kineza. Čovek u plavom je jurio na čelu; izgledalo je da je vladine snage uhvatio spuštenog garda, jer su se oni okrenuli i pobegli. Detalji sledećeg trenutka – stav čoveka koji trči, dok mu se košulja klobuča na leđima, čudna hladnoća u vazduhu – ostaće upamćeni zbog zvuka – praska vatrenog oružja. Ali trojica Ujugura, suočena sa uništenjem, nisu se zaustavila. Jurnuli su ka njemu.
Tibetanska borba za nezavisnost od Kine dugo je očaravala Zapad. Manje ljudi je upoznato sa možda još kritičnijom borbom u susednom zaleđu; borbom Ujgura. Njihova anonimnost je ironična, jer je Zapad odigrao nesmotrenu ulogu u njihovoj sadašnjoj krizi – i zato što su Ujguri, čija kultura tone u tamu, nekada naseljavali središte poznatog sveta.
Sinđeng je smešten usred Azije, okružen nekim od najviših planina na Zemlji, kao da je vrh sveta obuhvaćen uzicom i zavezan poput kese sa zlatnicima. Prolazi kroz te snežne planine usmeravali su drevne trgovce i putnike duž staza koje su postale poznati Put svile. „Kažu da je ovo najviše mesto na svetu“, zapisao je Marko Polo o usponu na planinu Pamir sa avganistanske strane. Kad se spustio sa prevoja, našao je zavičaj Ujgura i zadivio se: „Iz ove zemlje mnogi trgovci polaze na put po svetu.“
Napisao: Metju Tig
Snimila: Kerolin Drejk
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari