Ne neguju useve, ne uzgajaju stoku, žive bez pravila i kalendara. Njihov lovačko-sakupljački život malo se promenio u poslednjih 10.000 godina. Šta to oni znaju, a šta smo mi zaboravili?
Poput njegovih predaka, mladi Nidza će jednog dana da šparta divljinom oko jezera Ejasi na severu Tanzanije – ukoliko pre toga spoljašnji uticaji ne ograniče slobodu njegovog naroda.
Gladan sam“, kaže Onvas, čučeći pored vatre i spokojno žmirkajući kroz dim. Ljudi oko njega mrmljaju u znak odobravanja. Kasno je veče, duboko u divljini istočne Afrike.
Pesma, ritmični napev, stiže iz ženskog dela logora. Onvas pominje da je tokom svojih dnevnih pohoda uočio jedno drvo. Muškarci oko vatre se pribijaju da bi ga čuli. Na nezgodnom je mestu, objašnjava Onvas, na vrhu strmog brda koje se uzdiže iz travnate zaravni. Ali to drvo, kaže on i širi ruke dočaravajući grane, prepuno je grivastih pavijana. Opet žamor. Iskre iz vatre dižu se ka beskrajno zvezdanom nebu. A onda pada dogovor. Svi ustaju i uzimaju lukove za lov.
Onvas je star, verovatno ima preko 60 godina – mada godine nisu jedinice vremena koje on upotrebljava – ali je vitak i krepak kao i svaki Hadza. Visok je oko metar i po. Svuda po rukama i grudima ima izrezbarene tragove od života u divljini: ožiljke iz lova, ožiljke od ujeda zmija, ožiljke od strela, noževa, škorpija i trnja. Ožiljke od pada sa stabla baobaba. Ožiljke od napada leoparda. U ustima mu nedostaje polovina zuba. Na sebi ima pohabani smeđi šorts i sandale sklepane od starih automobilskih guma. Za pojasom, lovački nož u koricama od antilopine kože. Skinuo je majicu, kao i većina ostalih muškaraca, jer želi da se sjedini s noćnom tminom.
Onvas me posmatra i nakratko progovara na svom maternjem jeziku, hadzanskom. Za moje uvo, njegov govor zvuči čudno dvojako – na momenat milozvučno i blago, ali zatim zvonko i prodorno, uz coktanje i grleno kliktanje. Taj jezik ne liči ni približno na bilo koji drugi na svetu: lingvistički rečeno, izolovan je.
U domovinu Hadza na severu Tanzanije došao sam sa prevodiocem, Hadzankom koja se zove Marijamu. Ona je Onvasova nećaka. Jedanaest godina je išla u školu i jedna je od retkih osoba na svetu koja govori i engleski i hadzanski. Prevodi šta mi je Onvas rekao: da li hoćeš i ti sa nama?
Uopšte stići ovoliko daleko, u tradicionalni logor Hadza, nije jednostavno. Godine nisu jedine jedinice vremena koje Hadze ne koriste – oni s? takođe ne obaziru ni na sate, dane, nedelje i mesece. U hadzanskom jeziku ne postoje reči za brojeve veće od tri ili četiri. Zakazivanje sastanka sa njima može da bude komlpikovano. Kontaktirajući sa vlasnikom jednog turističkog kampa nedaleko od teritorije Hadza, razmatrao sam mogućnost da mi on pomogne da provedem određeno vreme sa nekom izolovanom grupom Hadza. Za vreme jednog od kampovanja u divljini, vlasnik je nabasao na Onvasa i pitao ga, na svahiliju, da li bih ja mogao da ih posetim. Hadze su po svojoj prirodi druželjubivi i Onvas je rado pristao. Rekao je da ću ja biti prvi stranac koji je ikada boravio u njegovom logoru. Obećao je da će poslati svog sina da me čeka kod određenog drveta na ivici šume onda kada sam najavio da ću doći, za tri nedelje.
I zaista, tri nedelje kasnije, kad smo moj prevodilac i ja lendroverom stigli do naznačenog mesta, čekao nas je Onvasov sin, Ngaola. Izgleda da je Onvas pratio mesečeve mene i kad je zaključio da je prošlo odgovarajuće vreme, poslao je sina do drveta. Upitao sam Ngaolu da li me je dugo čekao: „Ne“, odgovorio je, „svega nekoliko dana.“
U početku je bilo očigledno da se svi u logoru – nekih dvadesetak Hadza uzrasta od dece do staraca – osećaju neprijatno zbog mog prisustva. Neki su zurili u mene, neki su se nervozno osmehivali. Sa sobom sam doneo foto-album i dao im da ga razgledaju da bih ublažio neprijatnu napetost. Onvasa je zanimala slika moje mačke: „Kakvog je ukusa?“, pitao je. Jedna fotografija je svima privukla pažnju: ja kao učesnik njujorške novogodišnje plivačke egzibicije skačem u rupu izbušenu u zaleđenom jezeru. Hadze su neustrašivi lovci; Onvas se redovno prikrada leopardima i juri žirafe. Ali sam pojam zimskog vremena ga prestravljuje. Trčao je unaokolo po logoru sa slikom u ruci, govoreći svima kako sam ja hrabar čovek, što je znatno doprinelo tome da budem prihvaćen. Čovek koji sme da skoči u led. Onvas je sigurno mislio da takav čovek svakako neće imati nikakav problem da se suoči s divljim pavijanom, tako da me je treće noći mog boravka u logoru pitao da li hoću sa njima u lov.
Napisao: Majk Finkel
Snimio: Martin Šoler
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari