Kroz celokupnu istoriju zna se za postojanje samo jedne Zemlje u svemiru. Uskoro bismo mogli saznati za još jednu, pa još jednu, pa još jednu.
Ljudima su bile potrebne hiljade godina da istraže sopstvenu planetu i vekovi da shvate naše susedne planete, ali danas se novi svetovi otkrivaju svake sedmice. Do danas, astronomi su identifikovali više od 400 „egzoplaneta“, planeta koje ne kruže oko Sunca, nego oko drugih zvezda. Mnoge su toliko neobične da potvrđuju znamenitu opasku biologa Dž. B. S. Holdejna da „kosmos ne samo da je čudniji nego što mi pretpostavljamo već je čudniji nego što možemo da pretpostavimo“. Na 260 svetlosnih godina od Zemlje nalazi se „vreli Saturn“ koji, približivši se – poput Ikara – preblizo svojoj matičnoj zvezdi, oko nje kruži toliko brzo da godina tamo traje manje od tri dana. Oko druge, 150 svetlosnih godina udaljene zvezde, kruži sprženi „vreli Jupiter“ čiji su gornji slojevi atmosfere oduvani i formiraju ogroman rep, nalik onom kod komete. Otkivene su tri mračne planete koje kruže oko pulsara – ostataka onoga što je nekada bila moćna zvezda koja se urušila i postala kovitlajući atomski nukleus veličine grada – dok je nebrojeno mnogo planeta očito upalo u sopstvena Sunca ili izbačeno iz svojih sistema, pretvorivši se tako u „lutalice“ koje krstare večitim mrakom.
Usred takve egzotike, naučnici nestrpljivo čekaju nagoveštaj nečega poznatog: planeta nalik Zemlji, koje – ni suviše vrele ni suviše hladne – kruže oko svojih zvezda baš na pravoj udaljenosti da bi podržale život kakav je nama poznat. Još uvek nisu pronađene planete baš sasvim slične našoj, po svoj prilici zato što su neupadljive. Uočiti planetu malu i bledu kao što je naša, usred bleštavila njene zvezde, ravan je pokušaju da se uoči svitac na ekranu koji prikazuje vatromet; otkriti njen gravitacioni uticaj na zvezdu ravan je osluškivanju cvrčka usred tornada. Pa ipak, uz maksimalno korišćenje tehnologije, astronomi se veoma brzo približavaju danu kada će moći da otkriju drugu Zemlju i ispitaju znake života na njoj.
Do sada je fotografisano samo 11 egzoplaneta, sve velike i sjajne i na podesnoj udaljenosti od svojih zvezda. Većina ostalih egzoplaneta je otkrivena pomoću spektroskopske dopler tehnike, kojom se svetlost zvezde analizira da bi se dobio dokaz da zvezda blago oscilira napred-nazad pod uticajem gravitacione sile svojih planeta. Astronomi su u proteklih nekoliko godina tako istančano usavršili dopler tehniku da sada mogu da kažu kad je neka zvezda odstupila od svoje uobičajene kružne putanje za samo jedan metar u sekundi – brzina približna ljudskom hodu. To je dovoljno da se otkrije džinovska planeta u velikoj orbiti ili mala planeta ukoliko je veoma blizu svojoj zvezdi, ali ne i planeta slična našoj koja je, poput naše Zemlje, od svoje zvezde udaljena 150 miliona kilometara. Zemlja privlači Sunce brzinom od oko jedne desetine brzine hoda, što je približno brzini kojom malo dete može da puzi; astonomi još nisu u stanju da izdvoje tako neznatan signal iz svetlosti sa neke udaljene zvezde.
Drugi pristup je da se posmatra da li sjaj neke zvezde periodično blago slabi, što se dešava ako planeta, koja oko nje orbitira, prolazi ispred nje i blokira deo njene svetlosti. Verovatno je najviše desetina od svih planetarnih sistema orijentisana tako da su te minieklipse, zvane tranziti, vidljive sa Zemlje, što znači da astronomi pažljivo moraju da prate mnogo zvezda da bi „uhvatili“ samo nekoliko tranzita. Francuski satelit COROT, sada u trećoj i završnoj godini svoje primarne misije, otkrio je sedam tranzitnih egzoplaneta, od kojih je jedna samo 70 procenata veća od Zemlje.
Američki satelit Kepler je ambiciozniji naslednik COROT-a. Lansiran prošlog marta sa kosmodroma Kejp Kanaveral, Kepler je u suštini samo velika digitalna kamera sa 95-metarskom blendom i detektorom od 95 megapiksela. On svakih 30 minuta snima širokougaone fotografije, hvatajući svetlost više od 100.000 zvezda u jednoj zoni svemira između svetlih zvezda Deneb i Vega. Kompjuteri na Zemlji sve vreme prate jačinu svetlosti svih tih zvezda, upozoravajući ljude kada opaze blago slabljenje koje bi moglo da ukazuje na prolazak neke planete.
Napisao: Timoti Feris
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari