Etimologija: od „bio“ (kao u „život“) + „nici“ (kao u „elektronici“); proučavanje mehaničkih sistemima koji funkcionišu kao živi organizmi ili delovi živih organizama.
Dok ulazi u učionicu obrazovnog centra Dečja kućica u blizini Noksvila u Tenesiju, oko Amande Kits trčkara gomila četvorogodišnjaka i petogodišnjaka. „Zdravo deco. Kako su moje bebice danas?“, kaže, tapšući ih po ramenima i milujući ih po kosi. Vitka i energična, ona već skoro 20 godina vodi ovaj i još dva vrtića. Čučnula je da se obrati jednoj maloj devojčici, spustivši šake na kolena.
„Robotska ruka!“, uzviknulo je nekoliko dece.
„Sećate se ovoga, ha?“, kaže Kitsova ispružajući levu ruku. Ona okreće dlan prema gore. Čuje se blago zujanje. Da ne obraćate pažnju, ne biste ništa čuli. Ona savija lakat uz još zujanja.
„Neka uradi nešto smešno!“, kaže jedna devojčica.
„Smešno? Sećaš se kako mogu da se rukujem s tobom?“, kaže Kitsova, ispružajući ruku i rotirajući zglob šake. Oklevajući, jedan dečak poseže da dodirne njene prste. Ono što dotiče je plastika u boji kože, s prstima blago povijenim ka unutra. Unutra se nalaze tri motora, metalni kostur i sofisticirana elektronička mreža. Na vrhu konstrukcije se nalazi bela plastična kupa koja, negde na polovini bicepsa Kitsove, okružuje patrljak koji je skoro sve što je preostalo od ruke koju je izgubila u saobraćajnoj nesreći 2006. godine.
Skoro, ali ne baš sve. U njenom mozgu, na podsvesnom nivou, i dalje postoji netaknuta slika te ruke, fantom. Kada Kitsova namerava da savije lakat, fantom se pomera. Elektrodski senzori u beloj kupi primaju impulse koji stižu iz njenog mozga i pretvaraju ih u signale koji pokreću motore – i veštački lakat se savija.
„Nije da stvarno razmišljam o tome. Prosto je pomeram“, kaže ova četrdesetogodišnjakinja koja koristi i ovaj standardni model i eksperimentalniju ruku sa još višim stepenom kontrole. „Posle nesreće sam se osećala izgubljeno i nisam shvatala zašto bi mi bog učinio nešto tako užasno. Ovih dana sam sve vreme baš uzbuđena, jer oni nastavljaju da usavršavaju ruku. Jednog dana ću njome moći da osetim stvari i da pljeskam obema rukama u ritmu pesama koje pevaju moja deca.“
Kitsova je živi dokaz da, iako su tkivo i kosti oštećeni ili odstranjeni, nervi i delovi mozga koji su ih kontrolisali nastavljaju da funkcionišu. Kod mnogih pacijenata oni prosto čekaju da prokomuniciraju, kao isključene telefonske žice, odvojene od slušalice. Kod drugih pacijenata doktori su, pomoću mikroskopskih elektroda i hirurške magije, počeli da ih povezuju sa uređajima kao što su kamere, mikrofoni i motori. Rezultat toga je da slepi mogu da vide, gluvi mogu da čuju, a Amanda Kits može da slaže svoje košulje.
Kitsova pripada „ljudima sutrašnjice“, grupi ljudi čije nedostajuće ili oštećene delove tela zamenjuju uređaji ugrađeni u njihove nervne sisteme, koji reaguju na komande iz njihovih mozgova. Aparati koje oni koriste nazivaju se neuralne proteze ili – otkako su se naučnici navikli na izraz koji su popularisali pisci naučne fantastike – bionici. Erik Šremp – koji je kvadriplegičar otkako je, prilikom skoka u bazen 1992. godine, povredio vrat – sada pod kožom ima elektronički uređaj koji mu omogućava da pomera prste da bi uhvatio viljušku. Jedna slepa žena, Džo En Luis, pomoću sićušne kamere koja komunicira sa njenim očnim nervom može da vidi obrise drveća. Tami Keni može da razgovara sa svojim osamnaestomesečnim sinom Ejdenom, a on može da joj odgovori, jer ovaj dečak, koji je rođen gluv, u uvu ima 22 elektrode koje zvuke prikupljene pomoću mikrofona pretvaraju u signale koje njegov slušni nerv može da razume.
Rad je izuzetno delikatan, sastavljen od mnogo neuspelih pokušaja. Kada su shvatili da je moguće povezati mašinu i misao, naučnici su ujedno shvatili i kako je teško održavati tu vezu. Ako se, na primer, kupa na ruci Kitsove samo malo pomeri, ona možda neće moći da skupi svoje prste. Pa ipak, bioničke proteze predstavljaju veliki iskorak koji istraživačima omogućava da nadoknade ljudima ono što su izgubili u daleko većoj meri nego što je to ikada ranije bilo moguće.
Napisao: Džoš Fišman
Fotografije: Mark Tisen
Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari