Vladati Singapurom

Kako se pospano malo ostrvo preobrazilo u moćni centar visoke tehnologije za samo jednu generaciju? Sve je bilo isplanirano.

Ako hoćete da stanovnik Singapura podigne pogled sa tanjira svoje voljene čorbe od ribljih glava u kariju – ili da užurbani taksista naglo ukoči – recite da ćete intervjuisati „ministra mentora“ Li Kvan Jua, i da vas zanima šta oni misle da bi trebalo da ga pitate. „MM? Čoveče! Stvarno ćete da vidite MM-a?“ Kao da ste stanovniku Smaragdnog grada rekli da kasnite na sastanak sa Čarobnjakom iz Oza. Na kraju krajeva, LKJ, kako ga skraćeno zovu Singapurci koji su inače ludi za akronimima, nešto je više od „oca zemlje“. On ju je izmislio, baš kao što je naučno oblikovao ovo mesto uz tačne količine Platonove republike, anglofilskog elitizma, čvrstog ekonomskog pragmatizma i staromodne čvrstorukaške represije.

Ljudi vole da Singapur nazivaju Švajcarskom jugoistočne Azije, i ko može da im protivreči? Nastalo iz malarične močvare, ovo sićušno ostrvo na najjužnijem vrhu Malezijskog poluostrva steklo je nezavisnost od Velike Britanije 1963. godine i tokom jedne generacije se preobrazilo u mesto legendarno po efikasnosti, gde prihod po glavi 3,7 miliona stanovnika prevazilazi mnoge evropske zemlje, gde je obrazovni i zdravstveni sistem ravan bilo kom na Zapadu, državni službenici su uglavnom imuni na korupciju, 90 procenata domaćinstava poseduje vlasništvo nad svojim domovima, porezi su relativno niski, trotoari čisti, i nigde ne možete da vidite beskućnike ili sirotinjske četvrti.

Ako vam sve to, uz stopu nezaposlenosti od oko tri procenta i lepe štedne uloge u bankama zahvaljujući štednim planovima koje propisuje vlada, ne zvuči previše lepo, samo otputujte nekih 950 kilometara južnije i probajte da se snađete u straćarama Džakarte.

Da bi se postiglo sve to, bilo je potrebno delikatno balansiranje, često paradoksalna igra između onoga što neki stanovnici Singapura nazivaju „veliki štap i velika šargarepa“. Prvo vam u oči pada šargarepa: vrtoglav finansijski rast podstiče neprekidnu izgradnju i potrošačko ponašanje. Nasuprot tome stoji štap, često oličen u ozloglašenoj zabrani žvakaćih guma i kažnjavanju udarcima štapom onih koji sprejom farbaju kola. A razorne stvari kao što su rasna i verska disharmonija? To jednostavno nije dozvoljeno, i niko nikome ne krade novčanik.

Singapur, možda više nego bilo koje drugo mesto, jasno oblikuje jedno suštinsko pitanje: koja je cena napretka i bezbednosti? Da li vredi živeti na mestu koje mnogi opisuju kao socijalni inženjering radoholičnog društva pokretanog ambicijama u kome se samo radi bez prestanka, gde večito jedna te ista vladajuća stranka primenjuje drakonske zakone (na karti koju dobijate pri dolasku na aerodrom crvenim slovima piše da je kazna za promet narkotika „SMRT“), guši slobodu štampe i nudi sumnjiv nivo finansijske transparentnosti? Neki se šale da vlada sprovodi mikromenadžment u svim pojedinostima života, sve do toga koliko dobro stjuardese „Singapur erlajnsa“ popunjavaju svoje haljine izrađene od indonežanske ručno bojene tkanine.

Kažu da je Li Kvan Ju smekšao tokom godina, ali kada dođe na intervju obučen u plavu jaknu sa rajsferšlusom, izgledajući kao azijska verzija Klinta Istvuda sa stisnutim kapcima iz vremena „Gran Torina“, znate da je vreme da se uozbiljite. Iako nije potpuno jasno šta ministar mentor radi, teško ćete naći nekog Singapurca koji ne misli da je Matori još uvek glavni i da ne vuče sve konce iza zavese. Kad sam rekao da su mnoga moja pitanja osmislili Singapurci, MM, sada u 86. godini ali tvrd i oštar kao britva, mangupski se nasmešio: „U životu su mi uputili mnogo uvreda.“

Svega nekoliko živih lidera – na pamet mi padaju Fidel Kastro na Kubi, Nelson Mendela u Južnoj Africi i Robert Mugabe u Zimbabveu – u toj meri utiče na sudbinu svoje zemlje kao Li Kvan Ju. Rođen u imućnoj kineskoj porodici 1923. godine, pod velikim uticajem britanskog kolonijalnog društva i brutalne japanske okupacije tokom koje je sredinom 40-ih na ovom ostrvu ubijeno čak 50.000 ljudi, nekadašnji „Hari Li“, sa diplomom pravnika sa Kembridža u ruci, prvi put je postao poznat kao lider levičarskog antikolonijalnog pokreta tokom 1950-ih. Ojačavajući ličnu moć unutar vladajuće „Stranke narodne akcije“, Li je postao prvi premijer Singapura, i na tom položaju ostao 26 godina. Bio je stariji ministar sledećih 15 godina. Sadašnja titula „ministar mentor“ je ustanovljena kada je njegov sin Li Hsijen Lung postao premijer 2004. godine.

Li je osmislio proslavljeni „singapurski model“ pretvarajući zemlju veličine trećine Luksemburga, bez prirodnih resursa i šarolike etničke mešavine, u „Singapur Inc.“. Strane investitore je privukao izgradnjom komunikacione i transportne infrastrukture, engleski uspostavio kao zvaničan jezik, stvorio superefikasnu vladu tako što je rukovodiocima isplaćivao najviše plate ravne onima u privatnim kompanijama, i razbijao korupciju sve dok nije nestala. Taj model – jedinstvena mešavina ekonomske moći i kontrolisanih ličnih sloboda – inspirisao je imitatore u Kini, Rusiji i istočnoj Evropi.

Napisao: Mark Džejkobson
Fotografije: Dejvid Meklejn

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.