Kako imam sve manje vremena za čitanje tako se hvatam za sve deblje knjige. U posebnom segmentu kućne biblioteke na čekanju je nekoliko desetina naslova. Ne umem da objasnim, ali slutim da je valjda to tako što zbog moje sklonosti ka paradoksima, što zbog dečačke radoznalosti, da vidim, da saznam, šta je dalje, iza horizonta. U vreme kad smo spemali priču o obnovljenom Hablu pitao sam se kad ću ja doći na „red za remont“. Još uvek ne nosim naočare, ali nešto slabije „dobacujem“… za razliku od najčuvenijeg svemirskog teleskopa. Ponekad zavidim toj veličanstvenoj spravi. Habl lebdi u beskonačnom moru tišine i osmatra; sad vidi dalje i jasnije nego ikada. Njegova dalekovidost će nam možda detaljnije razjasniti poreklo Zemlje i sistema kojem pripadamo. Možda će nam otkriti još mnogo toga neočekivanog. Važno je da ga vid posluži.
Dalekovidost može da bude i mogućnost predviđanja. Tu će Hablu biti od pomoći sve naprednije informatičke tehnologije. Međutim, to ne mora da znači da ćemo imati uniforman pogled na svet. Na primer, kroz poznatu istoriju, veliki umetnici su opštom prepoznatljivošću svog dela ujedinili čovečanstvo u više navrata. Habl je na sličnoj misiji, koja će na svom koncu otvoriti mnoge mogućnosti. U tom kontekstu svemirski fotograf je zaista veliki umetnik.
A dok Habl iščitava vaseljenu, građani Srbije čitaju sve manje. Pitanje, ništa manje važno od ostalih suštinskih pitanja sa kojima se naša zemlja suočava, je šta će država učiniti da smanji procenat nepismenih. Zatvaranjem škola i kaobajagi reformama školstva neće se postići mnogo. Postiže se samo to da svi mi koji imamo decu ostanemo zapitani i užasnuti budućnošću u kojoj će nam deca odrastati.
Novi komentari