Oko 80 miliona lutalica u Indiji oseća se raspolućeno – pridržavaju se vekovnih tradicija, dok im savremeni svet oduzima identitet.
Tokom svoje slavne prošlosti, Gadulija Lohari su kovali oklope za hinduističke kraljeve. Danas ovi kovači logoruju na obodima malih indijskih sela i prave jednostavne predmete od metalnog otpada.
Bio je topli februarski dan kada sam stigao u jedan takav logor u severozapadnoj indijskoj državi Radžastan, donoseći sapune na poklon kao ispomoć za lakše upoznavanje. Ali, dok sam prilazio, muškarci, žene i deca su me okružili, zgrabili moju torbu i pocepali je, a sapuni su poispadali na zemlju. Usledila je lavina psovki i opšti metež ljudskih udova. Završilo se uz najmanje jedno rasplakano starije dete.
Takvo očajničko ponašanje ukazuje na širu priču o nomadima koji krstare ovim potkontinentom stotinama, pa i hiljadama godina. Gadulija Lohar (ime potiče od hinduističkih reči gaadi, zaprežna kola i lohar, kovač) spadaju u najpoznatije; drugi su stočari, recimo Rabari, poznati širom zapadne Indije po glomaznim turbanima i potpunom poznavanju svega što je u vezi sa kamilama. Neki su lovci ili skupljači biljaka. Neki pružaju usluge – trguju solju, proriču sudbinu, gataju, leče ajurvedom. A neki su opsenari, akrobate, neki prave tocila, krote zmije, leče životinje, tetoviraju, pletu korpe. Sve u svemu, antropolozi su identifikovali oko 500 nomadskih grupa u Indiji, ukupno oko 80 miliona ljudi – što je oko 7 odsto stanovništva ove zemlje od preko milijardu ljudi.
Ovi nomadi su nekada pripadali glavnini indijskog društva. Slobodno su se mešali sa seljanima koji su živeli duž njihovih godišnjih migracionih putanja. U XIX veku, ipak, raspoloženje je počelo da se menja. Britanski administratori su ih kudili kao skitnice i kriminalce, šireći predrasude koje su nadživele kolonijalnu upravu. U Indiji koja se brzo modernizuje, sa kol centrima i omladinom opsednutom brendovima, ne vidi se neka korist od skupljača metalnog otpada i mečkara. Ljudi iz prirode gube bitku protiv industrije i širenja gradova. Izdeljeni prema kasti, jeziku i području, nomadi ne zanimaju političare. Za razliku od drugih potlačenih grupa, oni ubiru vrlo malo koristi od programa socijalne pomoći.
Čak i definicija pojma „nomad“ u Indiji je problematična. Mnoge grupe koje su nekada nedvosmisleno spadale u ovu kategoriju vremenom su se ugnezdile u sirotinjske kvartove u okviru procesa koji antropolozi zovu sedentarizacija. Međutim, Indija je i dalje rigidno raslojeno društvo u kojem rođenje često predstavlja sinonim za sudbinu. Dakle, bilo da su pokretni ili ne, svi indijski nomadi imaju zajedničku istoriju nemaštine i izopštenosti koja traje do danas: možda je to najveća ugroženost ljudskih prava za koju nikad niste čuli.
Oni malobrojni koji se bore za prava nomada kažu da bi veliki deo rešenja bio u tome da se obezbede krovovi nad glavama ili barem stalne adrese, što bi tim ljudima omogućilo da lakše dobijaju socijalnu pomoć i upisuju decu u škole. Međutim, takve inicijative nailaze na žestok otpor seljana i lokalnih političara, koji ove lutalice smatraju prljavim tuđinima. Osim praktičnih prepreka, javlja se i jedno krupnije pitanje: da li nomadi treba da se odreknu toga što jesu, da bi opstali?
Posle one gužve oko sapuna, moji naredni jutarnji dolasci bili su lakši. Sutradan je u logoru bilo tiho, osim što se povremeno čuo užasan kašalj. Dim se uzdizao iz proste glinene kovačnice, žene su naizmenično izduvavale vazduh iz mehova od kozje kože, dok su muškarci i dečaci kovali otpadni metal na malim nakovnjima i oblikovali ga u kašike, sekire i druge jednostavne alatke.
Moj prevodilac i ja smo izbrojali dvadeset troje ljudi u četiri loharske porodice, svi u međusobnom srodstvu. Sve što poseduju nose u pet zaprežnih kola načinjenih od akacije i tikovine ukrašenih rezbarijama lotosa, mesinganim figurama pastuva i iscrtanim hinduističkim svastikama. Svi su bili zbunjeni mojim prisustvom, a neki su bili otvoreno neprijateljski nastrojeni. „Šta god mi kažemo ili radimo, ti zapisuješ“, požalila se jedna žena. Ali neki su nas srdačnije prihvatili. Lalu i Kailaši su par – imaju po 40 i nešto godina, jer kod Lohara godine starosti mogu samo da se nagađaju – i imaju četvoro dece. Odeven u isflekani pamučni doti, Lalu je oniži, žilavi muškarac sa zlatnim minđušama u obliku mahuna i amajlijom koja mu visi oko vrata. Kailaši je mršava žena upalih očiju, na grudnoj kosti ima tetovažu om simbola, a preko umršene kose nosi ljubičastu maramu. Oboje imaju kvarne zube i često prekidaju rad da bi na žaru kovačke peći pripalili jeftine cigarete ručne izrade, poznate kao bidis.
Napisao: Džon Lankaster
Snimio: Stiv Mekari
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.
Skorašnji komentari