Biljke ubice

Gladna mušica hitro leti kroz krošnje borova u Severnoj Karolini. Privučena nečim što liči na miris nektara iz komada nalik grimiznom cvetu na zemlji, mušica sleće na mesnato jastuče rumenog lista. Pijucne slatkastu tečnost koja curi sa lista, očešavši jednu, a zatim i drugu nogu o dlačicu na njegovoj površini. Odjednom, svet jedne mušice ograđen je zidovima. Dve strane lista se skupljaju jedna prema drugoj, bodlje duž njegovih ivica sklapaju se poput zuba na klopci za krupnu divljač. Dok se mušica upinje da se izvuče, klopka se sklapa u snažni stisak. Sada, umesto da nudi slatki nektar, list oslobađa enzime koji nagrizaju muvine unutrašnje organe, postepeno ih pretvarajući u lepljivu masu. Ova mušica je pretrpela najveće poniženje za jednu životinju: ubila ju je biljka.

Močvarna četinarska šuma unutar radijusa od 140 kilometara oko Vilmingtona u Severnoj Karolini je jedino mesto na planeti gde su Venerine muholovke starosedeoci. To je takođe dom velikom broju drugih vrsta biljki mesožderki, manje poznatih i rasprostranjenih, ali ne i manje neobičnih. Možete pronaći muholovke sa lišćem nalik čašama za šampanjac, u kojima se insekti (a ponekad i veće životinje) izgube i uginu. Rosulje obavijaju svoje žrtve u zagrljaj lepljivih pipaka. U jezercima i rečicama rastu mehurče, koje svoj plen posrču kao podvodni usisivači.

Postoji nešto čudesno uznemirujuće u vezi sa biljkom koja se naslađuje životinjama. Možda je to način na koji ruši sva očekivanja. Karl Line, veliki švedski prirodnjak iz XVIII veka koji je razvio novi sistem klasifikacije, pobunio se protiv ove ideje. Ukoliko Venerine muholovke stvarno jedu insekte, izjavio je Line, to bi išlo „protiv reda u prirodi koji je božja zamisao“. Ove biljke samo slučajno hvataju insekte, zaključio je, i onog trenutka kada bi nesrećna buba prestala da se opire, biljka bi sigurno otvorila svoje listove i pustila je da slobodno ode.

Čarls Darvin je bio bolje upućen i naopaka svojstva biljki mesožderki su ga očaravala. Tokom 1860. godine, ubrzo pošto je naišao na prvu biljku mesoždera – rosulju – u jednom engleskom vresištu, autor „Porekla vrsta“ je zapisao: „Više mi je stalo do rosulje nego do porekla svih vrsta na svetu.“ Proveo je mesece izvodeći eksperimente na ovim biljkama. Spuštao je mušice na njihovo lišće i posmatrao ih kako lagano savijaju lepljive pipke preko svog plena. Nadraživao ih je komadićima sirovog mesa i žumanceta. Čudio se kako je težina samo jedne jedine ljudske vlasi dovoljna da izazove reakciju. „Čini mi se da nema važnije činjenice opažene u carstvu povrća“, zapisao je. Pa ipak, rosulje se nisu obazirale na kapi vode, čak i one koje su padale sa velike visine. Reakcija na lažnu uzbunu izazvanu pljuskom kiše, zaključio je, očigledno bi bila „veliko zlo“ za ovu biljku. Ovo nije bila slučajnost. Ovo je bilo prilagođavanje.

Darvin je svoja proučavanja proširio sa rosulja na druge vrste, konačno zapisujući svoja opažanja i eksperimente 1875. godine u knjizi „Biljke bubojedi“. Čudio se izuzetnoj brzini i snazi Venerine muholovke, biljke koju je smatrao „jednom od najčudesnijih na svetu“. Ukazao je na to da se list, kada se brzo zatvori, pretvara u „privremenu šolju ili stomak“, koji luči enzime za varenje. Primetio je da je listu, pošto se jednom zatvori, potrebno više od nedelju dana da se ponovo otvori i zaključio je da čvrsto spojene bodlje duž ivice lista dozvoljavaju nedovoljno velikim insektima da pobegnu, pošteđujući biljku izdatka da vari nedovoljno obilan obrok. Darvin je poredio brzinu pokreta Venerine muholovke koji izazove vlas kose – zatvori se za otprilike desetinu sekunde – sa grčenjem mišića životinja. Ali biljke nemaju mišiće i nerve. Pa kako onda mogu da reaguju kao životinje?

Danas, biolozi koji koriste alate dvadeset prvog veka da bi proučavali ćelije i DNK počinju da razumevaju kako ove biljke love, jedu i vare – i kako je, pre svega, došlo do ovih čudnovatih prilagođavanja. Posle godina proučavanja, Aleksandar Volkov, biljni fiziolog na Univerzitetu Oukvud u Alabami, veruje da je otkrio tajnu Venerine muholovke. „Ovo je“, izjavljuje Volkov, „električna biljka.“

Kada se neki insekt očeše o dlaku na listu Venerine muholovke, njeno savijanje izaziva sićušan električni naboj. Taj naboj jača unutar tkiva lista, ali nije dovoljan da stimuliše zatvaranje, što Venerinu muholovku sprečava da reaguje na lažne uzbune kao u slučaju kišnih kapi. Insekt koji se kreće će, međutim, verovatno zakačiti i drugu dlaku, što izaziva naelektrisanje od kojeg se list zaklapa. Volkovljevi eksperimenti otkrivaju da se naelektrisanje kreće kroz list tunelima ispunjenim tečnošću, i otvara pore na ćelijskim membranama. Voda u unutrašnjim ćelijama lista se uzburkava ka onima spolja, izazivajući da list brzo promeni oblik iz konveksnog u konkavni, kao meko kontaktno sočivo. Kada se listovi presaviju, insekt koji je unutra bude uhvaćen u zamku.

Napisao: Karl Cimer
Snimila: Helen Šmic

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.