Plemena u promenama

Dunga Nakuva se, sa šakama preko lica, priseća glasa svoje majke. Mrtva je skoro dve godine, ali u Dunginom plemenu mrtvi nikad nisu daleko. U selima ih sahranjuju ispod koliba u kojima se živi, a od ognjišta i životinjskih koža za spavanje deli ih samo nekoliko pedalja suve, posne zemlje. I u mislima ostaju blizu. Zato Dunga i dalje čuje svoju majku: kada ćeš da se osvetiš ubici svog brata?

Dok je bila živa, povremeno bi ga to pitala i svaki put udahnula novi život krvnoj osveti koju je Dunga pokušavao da izbegne. On je ostao kao najstariji sin posle smrti njegovog brata Kornana, koga je ubio pripadnik neprijateljskog plemena. Ubijen je iz zasede, unapred osmišljenom egzekucijom. Sama priroda tog čina, predumišljaj, samo je produbila uvredu.

Dunginog oca takođe je ubio ratnik iz istog plemena, pa je osvetnička dužnost prvo pala na njegovog starijeg brata. Ali posle Kornanove smrti, na Dungu se svalio dvostruki teret, u skladu sa tradicijom utabanom poput puteljka koji vodi do reke. Muškarci iz njegovog plemena Kara poznati su kao dobri strelci. Odolevali su napadima daleko većeg i bolje naoružanog plemena Nijangatom. U oba plemena, čovek koji ubije neprijatelja biva počasno ukrašen ožiljcima usečenim u meso na ramenu ili stomaku. Suočen sa ubistvom bliskog rođaka, muškarac zahteva osvetu.

Zato u pitanju svoje majke Dunga čuje nešto drugo: kada ćeš konačno da postaneš muškarac?

Dunga je sitan i mršav, nema ni 30 godina. Ruke su mu mekane od dugogodišnjeg čitanja knjiga i života van divljine. Oko vrata nosi srebrno raspeće, simbol svoje novousvojene vere. Sedimo u malom restoranu, u gradiću nekoliko dana hoda od njegovog rodnog kraja. Mršti se pod naletom sećanja. Pošto je saznao da i ja imam braću, pita me: „Šta bi ti uradio?“ Na Zapadu, osveta se prepušta sudovima. Ali u ovom kutku Etiopije, takve institucije nemaju dugu istoriju. Postoje samo zahtevi koje nalažu mrtvi.

Dunga se rodio u Dusu, selu sa kolibama sagrađenim od granja i trske, na uzvišenju iznad reke Omo. Sa središnje visije, ova široka, duboka i brza reka teče ka jugozapadnoj granici zemlje i uliva se u kenijsko jezero Turkana. Duž toka dugog 800 km, reka vijuga kroz kanjone načinjene od vulkanskih stena i drevne blatnjave kanale.

U blizini granice sa Kenijom, Omo vijuga čineći oštre okuke kroz ravnicu, a uz njene obale javljaju se rečni šumarci. Rečna stvorenja, među kojima krokodili i nilski konji, sve su brojnija. U ovom kraju naseljena su brojna plemena, među kojima su Kara, Mursi, Hamar, Suri, Nijangatom, Kvegu i Dasaneh, ukupno oko 200.000 ljudi. Stočari gone stoku kroz čestar, zemljoradnici veslaju uzvodno i nizvodno u glomaznim kanuima. Zavisno od sezone, rečne obale su ili pozlaćene žutom strnjikom od prethodne žetve, ili ogrnute vlažnim zelenim plaštom mladih useva.

Dus je od najbližeg puta udaljen tri sata vožnje kamionom, a tokom kišne sezone pretvara se u ostrvo u moru blata. Poput mnogih naseobina duž reke Omo, ovo selo je zapravo skup zbijenih koliba, sa torovima za koze i koševima za žito na obodima naselja, oprljeno suncem i zasuto prašinom. Ponekad, vihor se zavrti tik do sela, tutnji kroz čestar poput zloduha i bljuje prašinu uvis.

Stoka i koze jesu najvrednija imovina ovdašnjih porodica, ali ipak su usevi navodnjavani iz reke Omo najbitniji za preživljavanje žitelja Dusa i ostalih sela.

Kada sezonska poplava Omoa natopi i nađubri obale, zemljoradnici iz plemena Kara probadaju tamno blato štapovima i seju sirak i kukuruz. Jednostavan, drevni postupak, ne mnogo različit od onog koji su Egipćani primenjivali na obalama Nila. Ako je poplava slaba, žetva je oskudna, ali Kare već dugo ovako preživljavaju. Reka je predvidljiva, što za oko dve hiljade pripadnika Kara znači život bez mukotrpnog seljakanja, kao što rade neke njihove komšije koje stoku moraju neprekidno da vode na nove pašnjake. Naziv sela, Dus, u slobodnom prevodu znači „Video sam druga mesta, ali ovde je dobro. Ostaću.“

Generacijama su plemena oko reke Omo bila zaštićena od spoljašnjeg sveta planinama, savanom i posebnim statusom Etiopije kao jedine afričke zemlje koja nikada nije bila evropska kolonija. Krajem šezdesetih godina XX veka i tokom sedamdesetih, antropolozi su počeli da shvataju šta to znači – narod koji živi pored reke uglavnom je bio pošteđen kolonijalnih brljotina i konflikata koji su razdirali druga afrička društva. Plemena su ostala netaknuta, selila su se, ratovala i mirila, na načine koji su drugde gotovo iščezli. Naznake takve Afrike i danas se javljaju u ukrasnim glinenim pločicama za usne koje nose žene plemena Mursi, ili u sezonskim takmičarskim dvobojima muškaraca iz plemena Suri koji stavljaju oklop od kozje kože i bore se dugačkim štapovima. I dalje postoji ritual plemena Hamar u kojem žene traže da budu bičevane do krvi, a postoji i obred inicijacije sa preskakanjem stoke, gde mladići trče preko leđa krava dokazujući da su spremni da postanu odrasli muškarci.

Napisao: Nil Šej
Snimio: Rendi Olson

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.