Najdragoceniji element od kog je sačinjen naš svet – voda – podjednako je bio element stvaranja i element uništavanja, što voljom božanstava, što ćudima Zemlje. Zadržimo se na terenu mitskog, gde su bogovi vodom „prali“ jedno poglavlje u trajanju sveta i potom „zalivali“ sledeća. Iako se sličnom temom bave mnoge prebiblijske civilizacije, najpoznatiji primer je starozavetni potop i pravedni Noje, zahvaljujući kojem, prema Starom zavetu, bog više ne namerava da nas kao vrstu spere s lica Zemlje (Prva knjiga Mojsijeva,9.11).
Nekim srećnim i duhovitim spletom lingvističkih okolnosti, palindrom potop adekvatno predstavlja ambivalentnu prirodu vode, ili ambivalentnu prirodu onoga koji potop šalje, što je već tema za neki drugi tekst. Slični motivi kažnjavanja čovečanstva, uz čuvanje života nekoliko odabranih, deo su mnogih kultura širom sveta i povezani su s arhaičnim slikama stvaranja koje protiče u ciklusima, dok bogovi ne odluče da svoje delo ponište i počnu iz početka, valjda nadajući se boljem rezultatu.
Ako je nekada u božijim kanisterima i bilo toliko vode da je svet mogao da se opere od ljudi, danas je situacija dijametralno suprotna. Ljudi je sve više, vode sve manje, a nedopustivo veliki broj ljudi nema pristup vodi.
Mi u Srbiji imamo relativnu sreću sa hidropotencijalima. Naša zemlja je u gornjoj polovini od 180 država rangiranih po količini vodenih resursa i prema nekim izvorima raspolažemo sa oko 20 procenata svetskih rezervi slatke vode. Možemo da se pohvalimo i da smo u samom evropskom vrhu po broju izvora mineralne vode. Međutim, to je statistika dok je realnost drugačija. To bogatstvo je nezaštićeno i neće nas doveka čekati. Možda je za prvi korak dovoljno razmišljati suprotno od stava „posle mene – potop“.
Novi komentari