Svete vode

Da sam pozvan / Da osnujem religiju / Trebalo bi da iskoristim vodu, napisao je engleski pesnik Filip Larkin 1954. godine – a većina religija to i čini.

Mirča Elijade, istoričar religije, tokom pedesetih godina prošlog veka obrazlagao je da su vode „izvorište i mesto nastanka, spremište svih mogućih vidova egzistencije; one prethode svakoj formi i podržavaju svako stvaranje.“ Tako je bilo otkako je sveta i veka, a prema legendi, i pre toga. Svet je, kaže Knjiga postanja, nastao kada je Bog stvorio svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. Vavilonci su verovali da je svet nastao mešanjem slatke i slane vode. Pima Indijanci kažu da je Majku Zemlju oplodila kap vode. Kataklizmični potop koji uništava civilizaciju je takođe jedan od arhetipova vezanih za vodu i deo je hebrejske, grčke i astečke kulture.

Telo žedni. Takođe i duh. „Moram živeti u blizini jezera“, zapisao je švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung, koji je zaranjao u dubine duše i vodu poistovećivao sa nesvesnim. „Bez vode, mislio sam, niko uopšte ne bi mogao da živi.“ Od našeg dolaska na svet uz pucanje majčinog vodenjaka do ritualnog kupanja mrtvih (tahara u judaizmu; gasul u islamu), voda teče kroz naše živote, postavljajući granicu između svetog i profanog, života i smrti. Polivaju nas, potapaju, uranjaju, škrope – i blagoslovi poteku duboki i široki kao biblijska reka Jordan, čudotvorni kao izvor u Lurdu, katarzični poput suza.

Napisala: Keti Njumen
Snimio: Džon Stenmajer

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.