Stopala Ajlite Binajo poznaju ovu planinu. Čak u četiri ujutru može sama po mesečini da strči do reke niz stene i da se uspenje uz strmu planinu natrag do svog sela sa 23 litra vode na leđima. Ona prevaljuje ovaj put tri puta dnevno skoro tokom svih svojih 25 godina. To isto rade sve druge žene u njenom selu Foro, u oblasti Konso, u jugozapadnoj Etiopiji. Binajo je prestala da ide u školu kada joj je bilo osam godina, delimično zbog toga što je morala da pomaže svojoj majci da donosi vodu iz reke Toiro. Ova voda je prljava i nije bezbedna za piće; dok se suša, koja već dugo traje, nastavlja iz godine u godinu, ova nekada moćna reka postaje sve iscrpljenija. Ali, to je jedina voda koju je Foro oduvek imao.
Zadatak donošenja vode određuje Binajin život. Ona mora i da pomaže suprugu u uzgajanju manioka i pasulja na njihovim njivama, da skuplja travu za koze, suši zrnevlje i nosi ga do vodenice da se samelje u brašno, sprema obroke, održava čistim porodično dvorište i stara se o svoja tri mala sina. Nijedan od ovih poslova nije toliko važan, niti oduzima toliko vremena koliko onih otprilike osam sati koliko svakodnevno provodi donoseći vodu.
U bogatim delovima sveta ljudi otvore slavinu i iz nje pokulja obilje sveže vode. Pa ipak, skoro 900 miliona ljudi u svetu nema pristup čistoj vodi, a dve i po milijarde ljudi nema bezbedan način da odloži ljudski otpad – mnogi nuždu vrše na otvorenim poljima ili u blizini onih istih reka iz kojih piju. Prljava voda i nedostatak toaleta i odgovarajuće higijene godišnje ubije 3,3 miliona ljudi širom sveta, a većinom su to deca uzrasta do pet godina. Ovde u južnoj Etiopiji, i u severnoj Keniji, nedostatak kiše tokom poslednjih nekoliko godina učinio je čak i prljavu vodu nedostižnom.
Tamo gde ima najmanje čiste vode, njeno donošenje je skoro uvek ženski posao. U Konsu, muškarac dovlači vodu samo tokom onih nekoliko nedelja posle rođenja deteta. Dečaci nose vodu, ali samo do sedme ili osme godine. Ovo pravilo su – muškarci i žene – svirepo nametnuli. „Ako su dečaci stariji, ljudi ogovaraju da je žena lenja“, kaže Binajo. Ugled žene u Konsu, kaže, počiva na teškom radu. „Ako sedim i ostanem kod kuće i ne radim ništa, nikom se ne sviđam. Ali, ako trčim gore-dole da donesem vodu, kažu da sam pametna žena i da naporno radim.“
U većini zemalja u razvoju, nestašica vode je u centru začaranog kruga nejednakosti. Neke žene u Foru silaze na reku pet puta dnevno – od čega su jedan ili dva odlaska posvećena nabavljanju vode za spravljanje domaćeg pića koje podseća na pivo za njihove supruge. Kada sam prvi put došla u Foro, oko šezdeset muškaraca sedelo je u hladu zgrade sa metalnim krovom, pili su i razgovarali. Bilo je prepodne. „Žene“, kaže Binajo, „nikada nemaju ni pet sekundi da sednu i da se odmore.“
Jednog vrelog kasnog popodneva odlazim sa njom do reke, noseći prazan kanister. Staza je strma, a na nekim mestima i klizava. Spuštamo se niz velike stene pored kaktusa i trnovitog žbunja. Posle 50 minuta stižemo do reke – ili onoga što je reka u izvesno doba godine. Sada je to niz crnih, blatnjavih bara, od kojih su neke jedva barice. Po obalama i stenama su razasute izlučevine magaraca i krava. Na reci je oko 40 ljudi, dovoljno da Binajo odluči da bi čekanje moglo da bude kraće uzvodno. Posebno se dugo čeka rano ujutru, tako da Binajo obično prvi put odlazi pre nego što svane, ostavljajući svog sina Kumača, malog čoveka ozbiljnog lica koji izgleda kao da ima manje od svoje četiri godine, da se brine o svojoj mlađoj braći.
Napisala: Tina Rozenberg
Fotografije: Lin Džonson
Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari