Bogovi mora da su besni. To je jedino objašnjenje koje ima smisla za Đa Sona, tibetanskog poljoprivrednika koji posmatra katastrofu koja se odigrava povrh njegovog sela u planinskoj kineskoj provinciji Junan. „Poremetili smo prirodni poredak“, kaže ovaj pobožni pedesetdvogodišnji budista. „I bogovi nas sada kažnjavaju.“
Jednog toplog letnjeg popodneva Đa Son je pešačio više od dva kilometra uz klisuru koju je glečer Mingjung usekao u svetu planinu Kavagebo, koja se uzdiže 6740 metara visoko u oblake. Nema ni traga od leda, samo zamućena reka puna mulja od otapanja. Već više od jednog veka, sve otkako je svoj jezik bio ispružio do samog oboda sela Mingjung, glečer se povlači kao umiruća zmija koja se vraća u svoju jazbinu.
Tokom protekle decenije, tempo tog povlačenja je ubrzan na više od dužine fudbalskog terena godišnje, što je veoma neuobičajeno za tako staru ledenu masu.
„Pre deset godina sve ovo je bio led“, priča Đa Son dok se probija kroz osuline i šiblje. Pokazuje na stazu koju su jakovi utisnuli u padinu nekih 60 metara iznad doline. „Ponekad se dešavalo da glečer prekrije tu stazu, tako da smo svoje životinje morali da vodimo preko leda da bismo stigli do viših livada.“
Iza rečne okuke nos glečera konačno dospeva u vidokrug: pojavljuje se u samrtničkoj nijansi crne boje i prožet je zdrobljenim kamenjem i prljavštinom. Voda iz ovog leda, koja je nekada bila toliko čista da je u ritualima služila kao simbol samog Bude, sada je prepuna nanosa, tako da seljani ne mogu da je piju. Duže od jednog kilometra, nekada glatka površina glečera sada je hrapava i izrovana kao koža gubavca. Unutar pukotina ponegde zasvetluca plavo-zeleni led, ali same naprsline ukazuju na nevolju. „Zver je bolesna i veoma iznurena“, kaže Đa Son. „Ako naš sveti lednik ne može da preživi, kako mi možemo?“
To je pitanje koje odjekuje širom sveta, ali nigde tako urgentno kao preko ogromnog azijskog platoa koji svoju vodu crpi sa „krova sveta“. Ovaj geološki kolos – najviša i najveća visoravan na planeti, okružena najvišim planinama na planeti – sa prosečnom nadmorskom visinom od preko tri kilometra, pokriva područje veće od zapadne Evrope.
Sa skoro 37.000 glečera samo na kineskoj strani, Tibetska visoravan i planine koje je okružuju sadrže najveću količinu leda van polarnih oblasti. Ova ledena masa daje život najvećim i najlegendarnijim rekama Azije, od Jangcea i Žute reke do Mekonga i Ganga – rekama oko kojih su se tokom istorije razvijale civilizacije, nadahnjivale religije i održavali ekosistemi. Danas su one žile kucavice nekih od najgušće naseljenih oblasti Azije, od sušnih ravnica Pakistana do žednih metropola severne Kine udaljenih skoro 5000 kilometara. Sve u svemu, oko dve milijarde ljudi u više od deset zemalja – gotovo trećina svetske populacije – zavisi od reka koje se napajaju snegom i ledom sa ove visoravni.
Ali, na krovu sveta se sprema kriza koja počiva na neobičnom paradoksu: ovo geološko prostranstvo, koje svima izgleda moćno i nepromenljivo, osetljivije je na klimatske promene od skoro bilo kog drugog mesta na Zemlji. Tibetska visoravan se, kao celina, zagreva dvostruko brže od globalnog proseka koji je tokom prošlog veka iznosio 0,74º C, a na nekim mestima i brže. Ove stope zagrevanja, nezapamćene bar u poslednja dva milenijuma, nemilosrdne su prema glečerima, koje retka kombinacija velikih nadmorskih visina i malih geografskih širina čini posebno osetljivim na promene klimatskih uslova.
Napisao: Bruk Larmer
Snimio: Džonas Bendiksen
Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari