Kineski čaj i tibetski konji dugo su bili roba kojom se trgovalo na legendarnom putu. Današnji ostaci ove maršrute nude veličanstvene prizore – i iznenađujuću, novu vrstu trgovine.
Duboko u planinama zapadnog Sečuana probijam se kroz džunglu bambusa, pokušavajući da pronađem legendarnu stazu. Pre samo 60 godina, kada se veći deo Azije još uvek kretao pešice ili u sedlu, Put čaja i konja bio je putanja trgovine, glavna veza između Kine i Tibeta. Ali, možda uzalud tragam. Nekoliko dana ranije upoznao sam čoveka koji je svojevremeno tom stazom na leđima nosio teške naramke čaja; upozorio me je da su nepogode, zub vremena i korov možda zatrli Put čaja i konja.
A onda, od jednog širokog zamaha moje sekire, drvo bambusa pade. Preda mnom se ukazala kaldrmisana staza, nešto šira od jednog metra, koja je vijugala uzbrdo kroz šumu, optočena mahovinom, gotovo zarasla. Neki od kamenova su iskrzani i udubljeni, ispunjeni baricama vode, od metalnih vrhova podupirača za oslanjanje tovara stotina hiljada nosača koji su po ovom putu hiljadu godina gazili.
Zapuštena kaldrma pruža se svega 15 metara, vere preko nekih oronulih stepenica, a zatim opet iščezava, sprana dugogodišnjim naletima monsunskih padavina. Koračam dalje i stupam na uzani prolaz čiji je bočni zid toliko strm i klizav da moram da se pridržavam za drveće da ne bih pao u duboku provaliju sve do potoka načičkanu stenama. Nadam se da ću, u nekom trenutku, uspeti da pređem preko Man Šana, visokog planinskog prevoja između Jana i Kangdinga.
Te noći, logorujem visoko iznad potoka, ali drva su suviše vlažna da bih mogao da zapalim vatru. Kiša dobuje po mom šatoru. Ujutro, istražujem sledećih 500 metara ispred sebe i stižem do neprobojnog zida džungle koji me potpuno zaustavlja. Primoran sam barem da priznam da ovde Put čaja i konja konačno iščezava.
Zapravo, veći deo prvobitnog Puta čaja i konja više ne postoji. Bespoštednom, užurbanom modernizacijom, Kina asfaltira svoju prošlost što brže može. Pre nego što stazu razore buldožeri ili nešto drugo, došao sam da istražim ono što je ostalo od ovog nekada čuvenog, a danas gotovo potpuno zaboravljenog putnog pravca.
Ovaj drevni put nekada se protezao skoro 2250 kilometara kroz srce Kitaja, od Jana u pokrajini Sečuan u kojoj se gaji čaj, sve do tibetske prestonice Lase, na visini od skoro 3650 metara. Bio je to jedan od najviših i najtežih puteva u Aziji, uzdizao se iz zelenih dolina Kine, prelazio preko vetrovite pustoline snežne Tibetske visoravni, gazio preko ledenih reka Jangce, Mekong i Salvin, usecao se u tajanstvene planine Njainćentanglha, peo se do smrtonosno opasnih prelaza na visini od 5000 metara, da bi se najzad spustio do svetog tibetskog grada.
Snežne mećave često su zatrpavale zapadni deo staze, a obilne kiše su razvaljivale istočni deo. Razbojnici su predstavljali stalnu pretnju. Pa ipak, ova staza je vekovima bila u upotrebi, bez obzira na to što su se kulture sa oba kraja staze povremeno međusobno prezirale (a tako je ostalo do danas). Želja za trgovinom bila je razlog zbog kojeg staza postoji, a ne romantična razmena ideja i etičkih normi, kulture i kreativnosti, što se vezuje za legendarni Put svile na severu. Kina je imala nešto što je Tibet želeo: čaj. Tibet je imao nešto očajnički potrebno Kini: konje.
Danas ova staza postoji u sećanju ljudi kao što je Luo Jung Fu, 92-godišnjak vodnjikavih očiju koga sam upoznao u selu Čangeba, deset dana hoda na zapad od Jana, mereno aršinima nosača čaja. Kad sam prvi put došao u Sečuan, rekli su mi da više nema živih nosača čaja. Međutim, dok sam koračao poslednjim ostacima Čamagudaoa, što je kineski naziv za ovu drevnu trgovačku rutu, upoznao sam ne samo Luoa već još petoricu ljudi spremnih da podele sa mnom svoje priče. Poguren, ali iznenađujuće vitalan, Luo Jung Fu nosio je crnu beretku i plavu maoističku bluzu, sa lulom u džepu. Radio je na Putu čaja i konja kao nosač od 1935. do 1949. godine. Njegov naramak čaja uvek je težio 60 kilograma ili više. U to vreme, njegova telesna težina bila je manja od 51 kilograma.
Napisao: Mark Dženkins
Snimio: Majkl Jamašita
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#43) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari