Od rođenja, trećinu našeg života provodimo spavajući. Posle višedecenijskog istraživanja, još uvek nismo sigurni zašto.
Čeril Dingez je dvadesetdevetogodišnja narednica iz Sent Luisa. Njen posao je da obučava vojnike za borbu prsa u prsa. Specijalista za brazilski džijudžicu, Dingezova kaže da spada među malobrojne žene u vojsci koje imaju sertifikat za borbu na nivou 2. Nivo 2 uključuje puno treninga sa dva napadača, objašnjava ona, u nadi da si „ti taj koji će izvući živu glavu“.
Dingezova bi u narednim godinama mogla da se suoči sa još težom borbom. Ona pripada porodici koja nosi gen fatalne porodične nesanice. Glavni simptom FFI-a (fatal familial insomnia), kako se ova bolest često naziva, jeste nesposobnost da se spava. Prvo nestaje sposobnost da se drema, zatim sposobnost da se spava celu noć, sve dok pacijent na kraju ne dospe u stanje da uopšte ne može da spava. Ovaj sindrom se obično pojavljuje kada osoba zađe u pedesete godine, po pravilu traje oko godinu dana i, kao što mu ime govori, uvek se završava smrću. Dingezova odbija da se testira na taj gen. „Plašila sam se da se, ako bih saznala da ga imam, ne bih toliko trudila u životu. Dozvolila bih sebi da se predam.“
FFI je grozna bolest, koju još gorom čini činjenica da tako malo znamo o tome kako funkcioniše. Posle više godina proučavanja, istraživači su ustanovili da kod pacijenta sa FFI-om loše formirani proteini, zvani prioni, napadaju talamus obolelog, strukturu smeštenu duboko u mozgu, te da oštećeni talamus ometa san. Ali, oni ne znaju zašto se to dešava, niti kako to da spreče ili da ublaže te okrutne simptome. Pre nego što su započela istraživanja FFI-a, većina istraživača nije znala da talamus ima ikakve veze sa snom. FFI je izuzetno retka bolest, prepoznata kod samo 40 porodica na celom svetu. Ali, u jednom svom aspektu je veoma slična onoj manje ozbiljnoj vrsti nesanice koja danas muči milione ljudi: poprilično je misteriozna.
To što ne znamo zašto ne možemo da spavamo delimično je i zbog toga što zapravo ne znamo zašto nam je san uopšte potreban. Znamo da nam san nedostaje ako ne spavamo i znamo da nas, koliko god se trudili da mu se odupremo, on na kraju savlada. Znamo da je većina nas spremna da ponovo ustane posle od sedam do devet sati sna i da smo nakon 15–17 sati opet umorni. Već 50 godina znamo da je naše spavanje podeljeno na periode dubokog sna i onoga što nazivamo REM (rapid eye movement) fazom sna, u kojoj je mozak aktivan kao da smo budni, ali su mišići kojima voljno upravljamo paralizovani. Znamo da svi sisari i ptice spavaju. Dok delfin spava, jedna polovina njegovog mozga je budna da bi ostao svestan svog podvodnog okruženja. Kada divlje patke spavaju u nizu, dve ptice na krajnjim pozicijama su sposobne da, radi zaštite od grabljivaca, polovinu svog mozga održavaju budnom i da jedno oko drže otvoreno. Ribe, reptili i insekti, takođe, odlaze na neku vrstu počinka.
Svaki taj odmor ima svoju cenu. Životinja mora da leži mirno tokom dugog perioda vremena, tokom kojeg predstavlja lak plen za grabljivce. Šta bi uopšte moglo da bude nadoknada za takav rizik? „Ako san ne vrši neku apsolutno vitalnu funkciju“, rekao je jednom poznati istraživač sna Alan Rehtšafen, „onda je to najveća greška koju je evolucija ikada napravila.“
Preovladavajuća teorija sna tvrdi da je mozgu neophodan san. Ova ideja delimično potiče od zdravog razuma – čija glava nije bistrija posle dobrog noćnog sna? Ali, trik je u tome da se ova pretpostavka potvrdi stvarnim podacima. Kako spavanje pomaže mozgu? Odgovor bi mogao da zavisi od toga o kojoj vrsti spavanja je reč. Istraživači sa Harvarda, predvođeni Robertom Stikgoldom, nedavno su testirali studente različitim testovima sposobnosti, dozvoljavali im da dremnu, a zatim ih ponovo testirali. Ustanovili su da su oni koji su ušli u REM fazu sna naknadno imali više uspeha u zadacima koji zahtevaju prepoznavanje obrazaca, na primer gramatičkih, dok su oni koji su bili u fazi dubokog sna bili bolji u memorisanju. Drugi istraživači su otkrili da mozak tokom sna izgleda ponavlja obrazac neuronske paljbe koja se dogodila dok je ispitanik nedavno bio budan, kao da je mozak u snu pokušavao da postigne dugoročno pamćenje onoga što je naučio tog dana.
Napisao: D.T. Maks
Fotografije: Megi Stiber
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#43) broju časopisa National Geographic Srbija.
Rekao bih,puno priče a malo toga je rečeno,ili još bolje,ovaj članak D.T.Maksa zapravo govori koliko čovjek vrlo malo zna o sebi i pored svi tih raznih uređaja,tehnologije…i sl.
Najjsmiješnije u cijeloj priči mi je konstatacija istraživača Alana Rehtšafena,koji u jednom dijelu članka govori,citiram : “ Ako san ne vrši neku apsolutno vitalnu funkciju,onda je to najveća greška koju je evolucija ikad napravila“.To je,rekao bih prava slika nas ljudi,čovjeka,kad ne znaš nešto,kad ti nije dovoljno jasno,imaš sve uslove,tehnologiju ali riješenje se ne nameće onda daj da to proglasimo maltane tupavim,greškom prirode,evolucije…i čega sve ne.Ove riječi Alana zapravo govore i to koliko je čovjek kao jedna vrsta zemaljska sujetan,i koliko mi danas kao vrsta zapravo ne znamo kuda „udaramo“.
Kroz čitav tekst se provlači ta nit da li san ima ikakvu funkciju,zašto spavamo,šta nas to tjera u san…,pa se pitam,kako ovakva gomila naučnika uopšte može posumnjati u to da li san ima svoju funkciju,zar samo zato jer ne znaju odgovor kako on nastaje,odmah daje i sumnju u to da je to nešto nepotrebno…pored svih savršenstava prirode oko nas. Jedna ljudska glupost i neznanje u sumnju dovode smisao prirode,života,jer evo pogledajte oko sebe,sve je savršeno,sve ima svoje zašto i svoje zato.
Nisam kompetentan da pričam o tome šta to dovodi do sna,ali zanimljivo je da svi ovi naučnici u svojim istraživanjima koje smo ovdje pročitali ne spominju jednu važnu stvar – HORMONI.
Kad bi kao laik trebao objasniti kako to,onda,samo bi rekao da treba slijediti neku prostu logiku: eto kaže se da žene su dvostruko podložnije nesanici tokoom men.ciklusa u odnosu na muskarce,pa samo bih napomenuo da baš zbog toga valja posmunjati na hormone koji znamo po prirodi su puno aktivniji,i složeniji kod zenskog pola nego kod nas muskih,zbog same različite naše fiziologije..i sl.
Ili,eto imate podatak da stariji imaju veće probleme sa snom nego mladji,pa i to kad se pogleda prostom logikom ide u pravcu toga da su hormoni i alfa i omega svega,jer znamo da po prirodi stvari kod osoba koja ulaze u period klimakterijuma se narušavaju hormonalne funkcije,procesi sinteze i inkrecije pojednih hormonskih grupa,što je opšte poznato,znači ništa neobično,sasvim prirodno.
Jedino što me od svega pomalo zagolicalo svojom pričom jesu rezultati istraživanja Đulija Toninija sa univerziteta u Medisonu.Dosta logički izgleda da bi jedna od svrha sna mogla biti da nam pomogne da zapamtimo ono što je važno,da na neki način napravi neku ravnotežu u našem mozgu pa tako i u nama samim,koji normalno svakodnevnio narušavamo upijajući različite inforamcije,radeći razne poslove..i sl.Možda nije dzabe i ona stara poslovica : Jutro je uvjek pametnije od noći,jer mozda basu noći u snu mi imamo neku vrstu defragmentacije i slaganja u neki smisao svih tih raznih podataka.
Sigurno smo e svi probudli više puta sa nekim novim elanom,neim mirom u glavi,pa bi to moglo baš biti otuda,od toga sna,zahvaljujući njemu.Bilo je i drugih slučajeva,zasigurno,ali to je opet radi toga jer san nismo shvatili dovoljno ozbiljno,često danas imate pristup snu,poput fast food-a,daj samo da se dspava,neka se legne,nije vazno ni kako ni gdje,pa onda i nije moguće u takvim situacijama očekivati da mozak odradi to nama bitno „slaganje podataka“ u glavi.
I još nešto,ovaj članak pokazuje u kojoj mjeri je pogubna filozofija zapada,profit,profit,profit…pa eto i u ovom članku imate to da njih sve više brine podaci o troškovima liječenja nesanice i sl,znači opet profit.A to se sve može jednostavno ublažiti,a to je voditi zdrav život,biti više u kontaktu sa prirodom,okruženjem,prijateljima,društvom,porodicom,rijekom,planinom…i sl,to se izgubilo,pa kako da nam san i bude kako valja,kad sanjamo samo kreditne linije,rate kredita,dugovanja,napeti smo,zapravo svi mi smo u dubokom blatu kao vrsta,smijšni smo,toga ćemo postajati svakim danom sve svijesniji,nadam se.
Sve ovo što sam naveo je,znam,teško postići,to nikad neće tako biti,ne treba biti iluzionist,ali nešto se mora promjeniti,eto za početak,počnim osvi kontati i razmišljati o jednoj riječi – RAVNOTEŽA,čii se da to čovjek nikad nije znao šta je,a priroda,ta savršena priroda mu svakim danom daje argumente da je u podmakloj fazi neravnoteže,u ama baš svemu.
Pozdrav svima,posebno redakciji NG Srbija,i pohvala za novi broj,naročito,konačno:)) domaćoj temi koja nam se vratila ponovo u naš žuti okvir.
Živjeli!!!
Malinić Dragan
[Odgovori]
Pozdrav!!!
Upravo sam procitala citav text u novom broju i to u jednom dahu:)
veoma zanimljiva tema, pogotovo za mene, koja imam povremeno probleme sa snom i spavanjem, pa me je text podstakao da istrazujem malo vise na tu temu! Bilo bi super kada bi citav jedan broj bio posvecen ovoj temi!:)))
Veliki pozdrav
Ivana
[Odgovori]