Južnoafrička Republika je zemlja ustalasale, multietničke demokratije koja, sa promenljivim uspehom, teži da ostvari očekivanja. Fotoreporter Džejms Nahtvej pruža uvid u savremeni život, dok Aleksandra Fuler pripoveda intimnu priču o dalekosežnim posledicama aparthejda.
Sveštenik
Ispostavlja se da ne postoji nikakva laka ni iznenadna prečica koja bi mogla da pretvori jedno svetovno lice u sveštenika Holandske reformističke crkve Južnoafričke Republike. Potrebno je sedam godina rigoroznog školovanja – sedam godina mladosti Deona Snajmana. Najneprijatnije mu je bilo pri kraju studija na Univerzitetu u Pretoriji 1990. godine – Snajman je shvatio da poseduje svo teološko znanje koje bi mu eventualno trebalo u staroj Južnoafričkoj Republici, ali da ne vlada skoro nijednom veštinom koja bi mu pomogla da se snađe u zemlji koja je upravo pustila na slobodu Nelsona Mandelu.
Snajman je rođen i odgajan u „tradicionalnoj beloj afrikanerskoj porodici, u tipičnom afrikanerskom gradiću severno od Johanesburga“, i kaže da dugo uopšte nije poznavao nijednog crnca, nije imao prijatelje crnce, niti je ikada vodio smislen razgovor sa bilo kojom osobom crne puti. „Crkva je bila izdeljena na belačke zajednice, zajednice Obojenih, zajednice Indijaca i zajednice crnaca“, priseća se on. Zaključio je da je najbolji način da se jednog dana ne probudi kao stranac u sopstvenoj zemlji da postane sveštenik u ruralnoj, crnačkoj zajednici.
U februaru 1992. godine, na dan kad je Deon Snajman postavljen za sveštenika Holandske reformističke crkve u Africi – crnačkog ogranka crkve – u Nongomi, u srcu Kva Zulu teritorije, njegov 54-godišnji otac ustao je i obratio se prisutnim vernicima, od kojih su svi do jednog bili pripadnici naroda Zulu i rekao sledeće: „Dakle, jasno je da Južnoafrička Republika doživljava promenu. Ali ja sam Afrikaner. Ne znam da li sam u stanju da se promenim. Osim toga, ja sam star čovek. Ne znam da li umem da se menjam.“ Onda je otac pokazao na svog 26-godišnjeg sina. „Zato vam danas dajem svog sina. Ako vi njega možete da naučite pravilima nove Južnoafričke Republike, on može nas da poduči tim pravilima. Ako njemu možete da pokažete kako da se živi u ovoj novoj zemlji, on može to da pokaže nama.“
Za desetak godina, koliko je Snajman živeo sa narodom Zulu kao sveštenik, postalo je jasno kakvu lekciju mora da prenese svom narodu: „Oni koji su podržavali aparthejd treba da se iskreno izvine. Potom treba da ublaže posledice tako što će povratiti dostojanstvo ljudima i otvoriti im mogućnost da ostvaruju svoje materijalne ciljeve na način koji nije bio izvodljiv u starom sistemu.“ Snajman je počeo da razmišlja o nadoknadi štete na nivou zajednice – o građenju škola, bolnica, centara za obuku u raznim veštinama u znak kajanja. „Nešto u šta će svako moći da upre prstom i kaže, evo, ovo je naš simbol iskrenog žaljenja, ovo je simbol naše odluke da gradimo nove načine saradnje. Tu ideju sam nosio duboko u sebi.“
Ali proći će godine pre nego što Snajmanova maštarija dopre do jednog poljoprivredničkog afrikanerskog gradića u Zapadnom Kejpu, do zajednice koja ne može da porekne da su se posledice aparthejda prelile i znatno posle 1994. godine, kad je vladavina belaca okončana i Nelson Mandela postao prvi predsednik preporođene nacije.
Napisala: Aleksandra Fuler
Snimio: Džejms Naktvej
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#44) broju časopisa National Geographic Srbija.
Jedan sam od onih koji ovih dana redom prati sve tekme na SP – u u Južnoj Africi, obožavam fudbal, pa tako mi je ovaj junski broj NG Srbija još više „sjeo“, pokazali ste ponovo da ste aktualni, pa da i u ovo vrijeme naše euforije pred prevenstvo, gdje i sami učestvujemo, pogledamo i drugu sliku J.Afrike, za koju smo tek ponešto znali.
Šta reći na priču „Mandelina djeca“ nego tužno, tužno i pretužno.
Istina je da je fudbal već odavno poprimio na našoj planeti jednu posebnu dimenziju, da aktivno učestvuje u pomirenju,…i svim tim svima nama poznatim frazama… medjutim sad kad sam pročitao ovu priču pitao sam se jeli to sve trebalo, da li je Juzna Afrika stvarno trebalo dobiti jedno ovakvo prvenstvo pored svih svojih problema i nedaća?!
Znam mnogi će reći trebala je.Danas,sada dok ovo pišem i nisam previše siguran u to, nisam optimist, možda će pomoći dijelom da se tenzije smanje….ali znate kako glasi ona nardona,dok je hljeba i igara sve je OK, sve štima a poslije kad se sve te igranke i feštanje završi, treba platiti ispostavljen račun, a bojim se da teško će ga moći „namaketi“.
Skoro sam na jednoj TV stanici koji ima izvanredan program posvećen SP u Juznoj Africi, u vremenu izmedju dvije tekme pogledao jednu kratku priči, svega nekoliko minuta, najviše 10 min, ali koja je puno toga otkrila – kako ljudi žive, kakve razlike postoje na udaljenosti od samo 100m, da ne bude zabune, ovdje se ne govori o ( uz duzno poštovanje ) o beskućnicima kojih manje – više svaki grad , mjesto i kod nas ima, već o ljudima sa čitavim svojim porodicama koji pored onih velelepnih stadiona žive u kartonskim ako mogu uopšte nazvati „kućama“.Ne bi sad tu da budem patetičan, ali zaista mislim da je bilo prečih stvari, ovako, bojim se da J.Afrika čeka sudbinu Grčke, i poslijedice organizacije Olimpijade,zaduživanjai sl…( evo dok pišem ovaj komentar, mediji javljaju da je poslije sinoćne tekme na ulici se desili protesti radnika koji su gradili stadione a koji nisu još uvjek plaćeni, ima i povređenih ).Ne smijem ni da pomislim šta bi se moglo desiti u budućnosti ako bi se scenarij Grčke ponovio u ovoj do krajnjih mjera još uvjek duboko podeljenoj zemlji.Ili, da budem malo tragikomičan, možda J.Afrika imaće tu prednost u odnosu na Grčku, jer prirodno je puno bogatija, pa možda ovoj „gospodi“ koja im ispostavi račun na kraju dio naplate i u njihovim jako velikim prirodnim bogatstvima, a to je već svima poznata priča, mnogo je takvih zemalja koje se svakodnevno bezobzirno iskorištavaju.
Priče ispričane u članku, mislim, da govore u prilog svemu napisanom, Juzna Afrika je jako podeljeno i turbulentno društvo, puno tenzija, društvo koje odgovore na mnoga važna pitanja ne može naći iznutra, a znamo kako se takve priče završavaju.Ja im želim svu sreću,i bilo bi lijepo jednom otići u tu zemlju, posjetiti je, vjerujem da ima puno toga još ljepšeg za pokazati,a nadam se da u budućnosti dio toga će biti prezentovano i u NG Srbija.
Pozdrav svima, posebno redakciji NG Srbija, uz molbu da ne zaborave u julskom broju da nas obraduju domaćom temom
).Pohvalio bih vas za povratak domaće teme u majskom broju, ali ne bih želio da se to pretvori u neki izuzetak, već redovno pravilo, pošto vidim da već u junskom naša tema ne postoji!!!!
Svako dobro
Malinić Dragan
[Odgovori]