Ljudski skeleti su bili nagomilani kao putokazi u pesku. Za Ksuanzanga, budističkog monaha koji je 629. godine n.e. putovao Putem svile, ove izbeljene kosti bile su opomene na opasnosti koje su vrebale na najprometnijem svetskom putu trgovine, osvajanja i ideja. Uskovitlane peščane oluje u pustinji iza zapadne granice kineskog carstva dezorijentisale su ovog monaha i dovele ga na ivicu kolapsa. Narastajuća vrelina se poigravala njegovim čulom vida, mučeći ga vizijama pretećih vojski na udaljenim dinama. Još strašniji su bili banditi sa uzvitlanim mačevima koji su pljačkali karavane i njihove tovare – svilu, čaj i keramiku, a koje su upućivane na zapad ka dvorovima Persije i Mediterana, i zlato, drago kamenje i konje, koji su išli na istok ka prestonici dinastije Tang, Šanganu (današnji Sijan), jednom od tada najvećih gradova na svetu.
Ono što je Ksuanzanga podsticalo da se kreće, kako je zapisao u svom čuvenom putopisu, bila je jedna druga dragocena stvar prenošena Putem svile – sam budizam. Druge religije su bujale duž ovog istog puta – manihejstvo, hrišćanstvo, zoroastrizam i, kasnije, islam – ali nijedna nije uticala na Kinu tako duboko kao budizam, čija je migracija iz Indije počela negde u prva tri veka nove ere. Ovi budistički tekstovi, koje je Ksuanzang na zaprežnim kolima dopremio iz Indije i proveo naredne dve decenije proučavajući ih i prevodeći, poslužiće kao osnova kineskog budizma i podstaći će širenje ove religije.
Pred kraj svog šesnaestogodišnjeg putovanja, ovaj monah je zastao u Duenhuangu, naprednoj oazi na Putu svile, gde su sudari i susreti naroda i kultura stvorili jedno od velikih čuda budističkog sveta, Mogao pećine.
Luk litica, koje se spuštaju više od trideset metara do korita reke oivičenog stablima topola, pomalja se iz vetrom izvajanih dina oko 19 kilometara jugoistočno od Duenhuanga. Do sredine sedmog veka, ovo kilometar i po dugo kameno lice izbušeno je poput saća stotinama pećina. Hodočasnici su ovde dolazili da se mole za bezbedan prolaz surovom Takla Makan pustinjom – ili u Ksuanzangovom slučaju, da se zahvali za uspešno putovanje.
Unutar pećina, monohromatska beživotnost pustinje ustuknula je pred bujnošću boja i pokreta. Hiljade Buda u svim bojama zračili su sa zidova pećine, a odeća im je svetlucala od uvoznog zlata. Aspare (božanske nimfe) i nebeski muzičari lebdeli su po tavanicama u lapis lazuli tananim plavim odorama, skoro previše nežnim da bi bile obojene ljudskom rukom. Uz vazdušaste predstave nirvane bili su svetovniji detalji poznati svakom putniku na Putu svile: centralnoazijski trgovci dugačkih noseva sa mekim, savitljivim šeširima, smežurani indijski monasi u belim odorama, kineski seljaci koji obrađuju zemlju. U najstarijoj pećini, iz 538. godine, Ksuanzang bi ponovo video one bandite – samo što su na ovoj predstavi siledžije uhvaćene, oslepljene i naposletku preobraćene u budizam.
Kada je Ksuanzang prošao kroz Duenhuang, on nije mogao da zna da će njegovi prevodi budističkih sutri inspirisati umetnike Mogaoa u nastupajućim vekovima. Niti je mogao da zna da će posle više od 1.200 godina njegov rad dovesti do ponovnog otkrića i pljačke i, konačno, zaštite ovih pećina. Sve što je ovaj monah mogao da vidi je da je ovde, u pustinji na periferiji carstva, budistička vera već bila preobražena svakim potezom boje u ovoj tmini.
Za religiju koja propoveda prolaznost svih stvari pesak kineskih zapadnih pustinja koji se neprestano premešta mogao bi da izgleda kao savršeni dekor za tako sjajan umetnički izraz. Ali čudo Mogao pećina nije njihova nestalnost, već pre njihova neverovatna dugovečnost.
Napisao: Bruk Larmer
Snimio: Toni Lo
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#44) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari