Ovog meseca se obeležava ono što je moglo da bude stoti rođendan kapetana Žak-Iva Kustoa. Priznat kao pionir okeanskih istraživanja, kao i vizionar koji je svima nama raspalio maštu, taj čovek – i njegov čudesni avanturistički život – obogatio je naše viđenje i poštovanje sveta tišine.
„More je sve. Ono pokriva sedam desetina površine Zemlje. Ono je ogromna pustinja u kojoj čovek nikad nije sam, jer oseća kako se život komeša na sve strane. More je naprosto otelotvorenje natprirodnog i čudesnog postojanja. U njemu sam slobodan!“
Tako je osećao francuski pomorski kapetan, istraživač, pronalazač, inženjer, prirodnjak, pesnik i prorok. Žak-Iv Kusto je u Društvo National Geographic prvi put došao 1950. godine, poznat samo kao snimatelj filmova i izumitelj akvalanaga, aparata za disanje pod vodom koji je doveo do revolucije u ronjenju. Nadao se da će biti uključen u ekspediciju koja će obići svet. Sarađivao je sa raznim francuskim naučnim institucijama i imao je brod „Kalipso“, nazvan po sireni iz „Odiseje“. Ratni višak, minolovac iz Drugog svetskog rata je pretvoren u savremeni okeanski istraživački brod.
Bilo je nečeg očaravajućeg u tom Francuzu, nemoguće mršavom, sa širokim osmehom i ogromnim hipnotišućim očima. „Il faut aller voir“, voleo je da kaže. „Trebalo bi da odemo i vidimo“.
Zato se National Geographic upustio u ono što je moglo da izgleda kao neizvesna avantura. Ipak, Kusto nikad nije sumnjao u ishod. „Lično“, objavio je s galskom samouverenošću, „najčvršće verujem da će naš rad, uz pomoć vašeg Društva, biti izuzetno plodotvoran.“
Kako je samo bio u pravu – godine od 1952. do 1967. pokazale su se kao zlatne godine Kustoove briljantne karijere.
„Il faut aller voir – trebalo bi da odemo i vidimo.“ Odlasci i gledanja onoga što leži ispod talasa, umesto oslanjanja na mreže i plovne bagere da se na površinu pomoću motovila izvuku bizarna stvorenja, doveli su do njegovih najranijih postignuća. Članci časopisa National Geographic su predstavili Kustoove podvodne fotografije, a 1955. godine National Geographic je finansirao sada već legendarno putovanje „Kalipsa“ do veličanstvenih, netaknutih grebena Crvenog mora i Indijskog okeana. Film koji je tada snimio i distribuirao 1956. godine pod naslovom „Svet tišine“ važi za najuticajniji podvodni dokumentarac ikada snimljen. Dobio je i Oskara, ali i prestižnu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.
National Geographic ga je onda spojio sa Haroldom Edžertonom, izumiteljem brzinske stroboskopske fotografije. Ubrzo ste Kustoa mogli da vidite na palubi „Kalipsa“ sa profesorom s naočarima sa Tehnološkog instituta u Masačusetsu, kako zajedno poboljšavaju kamere za dubinska snimanja i elektronski sonar. Čak su napravili i sanke za kameru koje su zaranjale duboko ispod trupa „Kalipsa“ i snimale filmove u boji i fotografije na dubini od čak osam kilometara unutar ambisa.
Do 1960. godine Kusto je postalo svima poznato ime, a njegovo lice sa vizionarskim sjajem u oku ukrasilo je naslovnu stranicu časopisa Time – lice jednog doba koje je istraživanjem morskih dubina bilo uzbuđeno koliko i zvezdanim avanturama. I baš kao što su rani astronauti hrlili u „spoljni svemir“, Kustoovi okeanauti su zaranjali duboko u „unutrašnji svemir“ sopstvenim plovilom – „ronećim tanjirom“, sa prostorom za dva putnika, 10 prozora i mrežom podvodnih transduktora i kamera za snimanje na velikim dubinama.
Napisao: Mark Dženkins
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#44) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari