Deus creavit, Linnaeus disposuit – Bog stvorio, Line razvrstao – hvalili su velikog prirodnjaka Linea njegovi sledbenici i poštovaoci. Međutim, patrijarh botanike i otac taksonomije nije prevazišao oslanjanje na teologiju, što se potvrđuje kroz njegov najčešće citiran aforizam, „Možemo izbrojati onoliko vrsta koliko ih je stvoreno u početku“, bez opterećivanja poreklom jer to može znati samo Tvorac. Za razliku od Lineovog nepromenjivog mozaika prirode, njegov vršnjak Žorž-Luj Leklerk Bifon (obojica rođeni 1707. godine) bio je pobornik stava da je Priroda u stvari mnoštvo procesa, pa je Zemlju i biljke i životinje „postavio“ na pozornicu povesti. Stvaranje je od njegovog doba postalo neprekidna drama u vremenu.
Dugo dominantna „istina“ da je čovek stvoren prema Božjem obličju, iako daleko od savršenstva autora, evropske naučnike je usmeravala ili osujećivala u potrazi za poreklom sopstvene vrste i njenom ulogom u prirodi. Pa, ni danas ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da smo na najboljem mogućem putu. Ali treba pozdraviti sve napore koji se čine ne bismo li saznali više o sopstvenom poreklu, čime bi se dobilo mnogo više od vrhunske naučne vesti. Jedan od najvećih i najhrabrijih napora bila je negacija nekada razumnog aksioma da ništa nije očiglednije od toga da je Zemlja centar vasione. Time je učinjen prvi korak u „beskraj“ sveta. Nauka i znanje napredovali su usled zapažanja i shvatanja protivurečnosti, a ne na osnovu neoborivih istina svakodnevnih iskustava.
Za ljude kao dominantnu vrstu na Zemlji istorija Prirode istraživana je kroz prošlost planete, pa otuda i znamo za mnogobrojna bića kojih više nema. Tako je otkrivena i Ardi, čija će vrsta možda moći da nam odgonetne zašto se danas krećemo na dve noge i šta bi mogao biti okidač da se razvijemo u vrstu koja vlada planetom, ali se ponekad prema istoj toj planeti odnosi kao da je tuđa.
Novi komentari