Gledane iz vazduha, ove dine izgledaju kao bela platna rasprostrta da se suše po vetrovitom popodnevu. Zapravo, ime ovog mesta, Lençóis Maranhenses, u prevodu znači „posteljina Maranjaoa“, a Maranjao je savezna država na tropskoj, severoistočnoj obali Brazila, gde su otkrivene srpaste dine. Kako god je zvali, to je čarobna pustinja po kojoj se valja talas za talasom svetlucavog belog peska. Jata srebrnkastih riba plivaju u zelenim i plavim bazenima preostalim posle kiša, koji se presijavaju poput brilijanata. Pastiri vode karavane koza preko visokih dina, a ribari se otiskuju na otvoreno more vođeni samo zvezdama i duhovima starih brodskih olupina.
„Kao da si u paralelnom univerzumu“, kaže Karolina Alvite, bivša upravnica ovog nacionalnog parka, površine 1.550 kvadratnih kilometara, koji je nastao pre tri decenije da bi se zaštitio ovaj neverovatni ekosistem. To izgleda kao da se more oko Bahama, poput fatamorgane, iznenada pojavilo usred Sahare.
Samo, u ovoj pustinji fatamorgana je stvarna.
Zapravo, prema Antoniu Kordeiru Feitozi, geografu sa Federalnog univerziteta u Maranjaou, prema većini tehničkih standarda, Lensoisu stvari i nije pustinja. U ovoj oblasti godišnje padne približno sto dvadeset centimetara kiše. Po definiciji, u pustinji godišnje prosečno padne manje od dvadeset pet centimetara kiše.
A upravo je prisustvo vode ono što ovaj peščani krajolik čini mogućim. Dve obližnje reke, Parnaiba i Pregikas, pesak iz unutrašnjosti kontinenta prenose do Atlantika, gde ih okeanske struje guraju ka zapadu. Veći deo nanosa je nataložen duž sedamdeset kilometara dugačke obale ovog parka. Ovde, za vreme sušne sezone, naročito u oktobru i novembru, nemilosrdni severoistočni vetar nosi pesak i do 48 kilometara u unutrašnjost kopna, oblikujući tako srpaste dine visoke i do 39 metara, koje se prostiru sve dokle pogled seže. Kordeirovo oko, takođe, zapaža neprestano menjanje Lensois Maranjenseza. Na nekim mestima ove dine mogu da narastu i do 20 metara godišnje. „Svake sezone, ovaj krajolik se radikalno promeni“, kaže on.
Doline između dina ispunjavaju lagune koje svake godine iznova nastaju posle kišnog perioda koji traje od januara do juna. Neke od ovih privremenih vodenih masa su dugačke više od devedeset metara, a duboke i do tri metra. Početkom jula, kada su lagune na svom vrhuncu – kada se reke, poput Rio Negra, probiju kroz dine – dešava se da se one povežu. Tako se ribama otvara put do drugih laguna, gde se hrane drugim ribama ili larvama insekata zakopanim u pesku. Nekoliko ribljih vrsta, poput vuk-ribe (Hoplias malabaricus), čak provode sušnu sezonu u blatu, u stanju hibernacije, pojavljujući se opet kada počnu kiše. Kada se kišna sezona završi, lagune počinju da isparavaju na ekvatorijalnoj vrelini; nivo vode u njima može da opada i do jednog metra mesečno.
Ribe i bube nisu jedini stanovnici ovde. Osim ljudi koji žive u selima oko dina, postoji još 90 muškaraca, žena i dece koji nastanjuju dve oaze unutar oblasti dina, oaze Keimada dos Britos i Baiša Grande , gde žive u kolibama od blata pokrivenim palminim lišćem. Kao što se i dine menjaju od sezone do sezone, tako i oni menjaju svoju svakodnevicu. Tokom sušne sezone uzgajaju kokoške, koze i goveda, gaje manioke, pasulj i indijski orah, i sakupljaju vlakna vinove palme i karnaube iz restinge, obalske vegetacije koja raste u blizini dina. Kada počnu kiše i uzgajanje useva postane teže, ljudi iz oaza se upućuju ka moru, gde žive u ribarskim logorima na obali. Tu prodaju usoljene i sušene atlantske tarpone, kao i drugu ribu, nakupcima koji ih potom preprodaju u gradovima.
Napisao: Ronaldo Ribeiro
Snimio: Džordž Stajnmec
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#45) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari