Talibani se ne bi radovali ovome. Jednog sunčanog, zimskog popodneva u Lahoreu, lokalna kulturna elita je u velikom broju došla na godišnju predstavu na Nacionalnom fakultetu za umetnost. U glavnom dvorištu mladi muškarci i žene su se slobodno družili, pušili i ispijali konzerve red bula. Neki od muškaraca su nosili kike, a jedan je imao pirsing na obrvi.
U blizini se nalazi skulptura u prirodnoj veličini para koji se drži za ruke na ljuljašci. Prikaz muškog torzoa pogledan iznutra, iz drugog ugla pretapa se u žensku dojku. A ipak, nema dileme gde se nalazite. Žene nose tradicionalne duge tunike preko farmerki, a neke pokrivaju kosu. Tu su i minijaturne slike, koje bi tradicionalno oslikavale scene iz lova, ali ovde prikazuju drugačije scene, kao što je prizor bradatog sveštenika opruženog na kauču ispred bombardovane škole.
Mešavina stilova i uticaja – kovitlac naroda i vera, koji je Radjard Kipling živopisno oslikao u svojoj pripoveci „Kim“ – obeležje je Lahorea, drugog po veličini grada u Pakistanu i prestonice provincije Pendžab. Najbogatiji i najnaseljeniji od četiri provincije u državi, Pendžab je mesto gde se Istok sreće sa Zapadom, i svim onim što je između njih. Čak ni brutalno i krvavo cepanje Britanske Indije sredinom XX veka nije moglo da uništi kosmopolitski duh Pendžaba.
Ali talibani i njihovi saveznici daju sve od sebe. U proteklih nekoliko godina pokrenuli su talas terorističkog haosa u Pendžabu, rodnom kraju pakistanskog političkog i vojnog establišmenta. Na meti se našao čak i gostujući kriketski tim Šri Lanke. Dolazak nasilja iz zabačenih bespuća u blizini Avganistana šokirao je stanovnike Pendžaba, koji su sve do skoro ekstremiste smatrali nečijim tuđim problemom. I Vašington je počeo da se plaši da nuklearno naoružani Pakistan, povremeni ali vitalni partner u ratu protiv terorizma, možda ide u propast.
Pendžab koji sam upoznao u godinama posle 11. septembra 2001, kad sam radio kao dopisnik iz Pakistana, bio je relativno miran. Naravno, trpeo je razne društvene nedaće i imao svoje islamske borce. Ali su čuvari postojećeg stanja – generali, zemljoposednici, industrijalci – čvrsto držali položaje, kao i sufizam – tolerantna, mistična vrsta islama prepuna muzike i poezije, mrska pristalicama tvrde linije islama. Da li se tkivo društva zaista raspada?
Nekoliko dana posle umetničke predstave otišao sam kod Imrana Kurešija, šefa odeljenja za minijature na fakultetu, u savremenu dvospratnu kuću u kojoj živi sa suprugom i dvoje male dece. Tridesetosmogodišnjak mladalačkog izgleda u farmerkama i džemperu sa rajsferšlusom uveo me je u dnevnu sobu ukrašenu plemenskim ćilimima i nameštajem u švedskom stilu. Kureši i njegova žena Ajša Kalid, oboje poznati umetnici, lako mogu da emigriraju u London ili Njujork, gde često izlažu svoje radove. Ali oni nemaju nameru da odu. „Mislim da ovo mesto postaje slobodnije“, kaže Kureši glasom punim entuzijazma. „Ljudi govore o politici, seksualnosti, raznim temama. Pre deset godina nije bilo tako.“
Kurešijeva posvećenost svojoj zemlji i umetnosti bila je impresivna, kao i čvrsta vera u pristojnost i izdržljivost Pendžaba. S druge strane, možda, jednostavno, nije hteo da pogleda istini u oči.
Ukoliko je geografija sudbina, nema mnogo boljih primera od Pendžaba. U klinu između centralne Azije i potkontinenta, taj region je bio nasred puta osvajačima – Aleksandru Makedonskom, Turcima, Mongolima, Persijancima, Avganistancima – kao i trgovačkim karavanima koji su putovali između potkontinenta i zapadnih odredišta. Lahore je postao prestonica nizu imperijalnih dinastija, i središnja tačka iznenađujuće raznovrsnosti. Krajem XVI veka, mogulski imperator Akbar je razbesneo ortodoksne muslimane flertujući s hinduizmom i hrišćanstvom. Siki, koji su kasnije upravljali gradom i okolinom, davali su novac za održavanje džamija i hinduističkih svetilišta, uz svoja svetilišta „gurdvare“. Britanci su sagradili univerzitete i crkve od kamena, a Pendžabljani su zavoleli kriket i engleski jezik sa kraljevskim naglaskom, mada ne i samu kraljicu.
Napisao: Džon Lankaster
Snimio: Ed Kaši
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#45) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari