Dolina kitova

Pre trideset sedam miliona godina u vodama praistorijskog okeana Tetis jedna vijugava, petnaest metara dugačka neman, sa razjapljenim čeljustima i šiljatim zubima, umrla je i potonula na morsko dno. Tokom nekoliko hiljada milenijuma preko njenih ostataka se taložio sedimentni pokrivač. More se povuklo i kada je bivše morsko dno postalo pustinja, vetar je počeo da uklanja peščar i škriljce sa njenih kostiju. Planeta se postepeno menjala. Pomeranja Zemljine kore su Indiju gurnula u Aziju, izdižući tako Himalaje. U Africi prvi preci ljudi su se uspravili na zadnje noge da bi prohodali. Faraoni su sagradili svoje piramide. Rim je procvetao i doživeo pad. A sve to vreme vetar je nastavljao svoje strpljivo iskopavanje. A onda se jednog dana pojavio Filip Džindžerič da dovrši taj posao.

U smiraj jednog dana tokom prošlog novembra Džindžerič, paleontolog za kičmenjake sa Univerziteta u Mičigenu, se celom svojom dužinom opružio uz kičmeni stub stvorenja zvanog bazilosaurus (Basilosaurus), na mestu u egipatskoj pustinji koje se zove Vadi Hitan. Pesak oko njega je bio posut fosilima ajkulinih zuba, bodljama morskog ježa i kostima džinovskog soma. „Proveo sam toliko mnogo vremena okružen ovim podvodnim stvorenjima da sam ubrzo počeo da živim u njihovom svetu“, rekao je, gurkajući svojom četkom pršljen veličine cepanice. „Posmatrajući ovu pustinju, ja vidim okean.“ Džindžerič je tragao za ključnim komadićem anatomije ovog stvorenja, i bio je u žurbi. Smrkavalo se i morao je da se vrati u logor pre nego što njegove kolege počnu da se brinu. Vadi Hitan je divno, ali neumoljivo mesto. Pored kostiju praistorijskih morskih čudovišta, Džindžerič je otkrio i ostatke ljudskih nesrećnika.

Pomerao se niz kičmu ka repu, ispitujući svaki pršljen drškom svoje četke. Onda se zaustavio i odložio svoj alat. „Evo glavnog otkrića“, rekao je. Pažljivo čisteći prstima pesak, otkrio je tanku kost štapićastog oblika, dugačku jedva dvadeset centimetara. „Ne viđa se kitova noga svakog dana“, rekao je, s poštovanjem podižući kost obema rukama.

Bazilosaurus je zaista bio kit, ali sa dvema zakržljalim zadnjim nogama koje su štrčale iz bokova, od kojih je svaka bila veličine noge trogodišnjeg deteta. Ovi ljupki, savršeno oblikovani, ali – bar za hodanje – ipak beskorisni mali ekstremiteti predstavljaju suštinski trag za razumevanje toga kako su današnji kitovi, te vrhunski prilagođene mašine za plivanje, nastali od kopnenih sisara koji su nekada hodali na sve četiri noge. Džindžerič je veliki deo svoje karijere posvetio tome da objasni ovaj preobražaj, verovatno najrevolucionarniji u životinjskom carstvu. On ukazuje na to da bi kitovi, koje su kreacionisti nekada isticali kao najbolji dokaz protiv teorije evolucije, zapravo mogli da budu najelegantniji dokaz u prilog toj teoriji.

„Kompletni uzorci, poput ovog bazilosaurusa, predstavljaju kamen iz Rozete“, rekao mi je Džindžerič dok smo se vozili nazad u njegov poljski logor. „Mnogo nam više govore o tome kako su životinje živele, nego fragmentarni ostaci.“

Ispostavilo se da je Vadi Hitan – što doslovno znači „dolina kitova“ – područje izvanredno bogato ovakvim kamenjem iz Rozete. Tokom proteklih 27 godina Džindžerič i njegove kolege su ovde pronašle ostatke više od hiljadu kitova, a nebrojeno mnogo njih tek treba da bude otkriveno. Kada smo stigli u kamp, sreli smo nekoliko članova Džindžeričevog tima koji tek što su se bili vratili sa lokaliteta na kojima rade. Uskoro smo, uz večeru od pečenog kozijeg mesa, ful mudame (pirea od pasulja) i lepinjica, diskutovali o njihovim rezultatima. Muhamed Sameh, glavni čuvar zaštićene oblasti Vadi Hitan, istraživao je dalje na istoku i pronašao je nekoliko novih hrpa kostiju, novih tragova koji vode ka rešenju jedne od najvećih zagonetki istorije prirode. Jordanci, postdoktorant Ijad Zalmut i postdiplomac Rijan Bebej, iskopavali su kitov kljun koji je štrčao iz zida jedne stene. „Mislimo da se ostatak tela nalazi unutar stene“, rekao je Zalmut.

Zajednički predak kitova i svih drugih kopnenih životinja je bio pljosnoglavi  četvoronožac nalik daždevnjaku, koji je iz mora izašao na neki blatnjavi sprud pre otprilike 360 miliona godina. Njegovi potomci su postepeno poboljšavali rad svojih primitivnih pluća, preoblikovali svoja štrčeća peraja u noge i prilagodili delove svojih vilica tako da mogu da čuju na kopnu umesto u vodi. Ispostavilo se da su sisari bili jedni od najuspešnijih među tim ljubiteljima kopna; pre 60 miliona godina ovladali su Zemljom. Kitovi su bili među šačicom sisara koji su napravili potpuni evolutivni zaokret tako što su naknadno opremili svoje suvozemno telo da oseća, jede, kreće se i pari pod vodom.

Napisao: Tim Miler
Snimio: Ričard Barns

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.