Zaranjamo u Stargejt, pretražujući prazninu našim ronilačkim lampama. Petnaest metara ispod površine nazire se bleda izmaglica, pre vlaknasta nego zadimljena, poput srebrnaste mreže od nejasne, upletene paučine koja nepomično lebdi u pomrčini. To je sloj hidrogen-sulfida, otrovnog gasa nastalog usled dejstva kolonija bakterija i raspadanja organske materije. Ulazeći u zonu tog gasa, ronioci mogu da osete svrab po koži, peckanje ili vrtoglavicu; neki osećaju miris pokvarenih jaja dok gas prodire kroz njihovu kožu i putem kože i krvotoka prolazi kroz njihova pluća. Gustina gasa u Stargejtu je relativno niska, ali me, dok zaranjamo, obuzima talas mučnine. Pogledam na trenutak u svog vodiča Brajana Kejkuka, jednog od najistaknutijih pećinskih ronilaca na svetu. Ne deluje zabrinuto. U glavi počinje da mi bubnja; očigledno, ja sam neuobičajeno osetljiv na taj otrov. U epskoj poemi „Beovulf“ „magličasti zmijoliki oblici“ u dubinama čuvaju jezero zmaja Grendela i njegove majke, štiteći njihovo gnezdo. Izgleda kao da i ova vanzemaljska izmaglica u Stargejtu ima ulogu otrovne zavese koja štiti dublje prostore pećine.
Podvodne priobalne pećine, takozvane okeanske plave špilje, produžeci su mora, podležu istim burnim uticajima plime i oseke i staništa su mnogim živim vrstama koje obitavaju u okolnim vodama. Međutim, uglavnom zahvaljujući svojoj geologiji i hemijskom sastavu vode, plave špilje u unutrašnjosti ostrva nisu ni nalik nijednoj drugoj sredini na Zemlji. U tim potopljenim kopnenim pećinama, kakva je Stargejt na ostrvu Andros, smanjeni uticaj plime i oseke rezultira oštrim uslojavanjem hemijskog sastava vode. Poput sočiva tanak, sloj slatke vode koji potiče od kišnice nalazi se povrh gušćeg sloja slane vode. Taj sloj slatke vode se ponaša kao poklopac, tako što izoluje slanu vodu od atmosferskog kiseonika i sprečava bakterije da izazivaju raspadanje organskih materija. Bakterije u zoni tik ispod slatke vode preživljavaju tako što koriste sulfat (onaj iz soli u vodi), proizvodeći hidrogen-sulfid kao nusproizvod. Na kopnu poznat kao močvarni ili kanalizacioni gas, hidrogen-sulfid u velikim dozama može da prouzrokuje delirijum i smrt.
S obzirom na to da su one žive laboratorije, plave špilje u unutrašnjosti ostrva su, po naučnom značaju, jednako važne kao i Tutankamonova grobnica. Iz perspektive ronioca, one su ravne Everestu ili vrhu K2, jer zahtevaju visokospecijalizovanu obuku, opremu i iskustvo. Pećinski ronioci rade pod ogromnim vremenskim pritiskom, čak većim od pritiska kom su izloženi planinari na velikim visinama. Kada nešto krene naopako, ukoliko ne reše problem i ne vrate se do ulaza u pećinu pre nego što im ponestane kiseonika, nema im spasa.
Do sada se samo šačica naučnika upustila u istraživanje plavih špilja, ali tokom leta i jeseni 2009. godine multidiciplinarni tim pećinskih ronilaca i naučnika proveo je dva meseca proučavajući ih na Androsu, Abaku i pet drugih bahamskih ostrva. Pod pokroviteljstvom Društva National Geographic, u saradnji sa Nacionalnim muzejom Bahama, na čelu sa Kitom Tinkerom, bahamsku ekspediciju na plave špilje je osmislio Keni Brod, veteran u istraživanju pećina i antropolog sa Univerziteta u Majamiju. Pod Brodovim energičnim vođstvom punim duhovitih dosetki, sa Brajanom Kejkukom kao oficirom zaduženim za bezbednost ronjenja i istaknutim istraživačem pećina Vesom Skajlsom, zaduženim za video i fotografska snimanja, članovi tima su obavili oko 150 zaranjanja u približno 25 plavih špilja. Prikupili su podatke koji obećavaju produbljivanje našeg shvatanja raznih oblasti, počev od geologije i hemije vode, do biologije, paleontologije, arheologije, čak i astrobiologije, discipline koja proučava život u svemiru.
Radili su užurbano. Po sadašnjoj stopi rasta nivoa mora (koji će verovatno iznositi metar tokom sledećeg veka), mnoge pećine u unutrašnjosti kopna će u decenijama koje dolaze biti poplavljene slanom vodom, što će narušiti njihov delikatan hemijski sastav i uništiti upravo one uslove koji ih čine tako dragocenim za nauku. U međuvremenu, plave špilje se često koriste kao deponije, pri čemu se zagađuje osnovni izvor prirodne pijaće vode na ostrvima. „Pogledajte samo kakvu štetu nanosimo krajnje uočljivim i prelepim resursima poput sekvoja, kitova i koralnih grebena“, kaže Brod. I pored sve važnosti ovog podzemnog sveta, objašnjava on, njegova nevidljivost ga isključuje sa liste prioriteta za očuvanje i zaštitu. Zato je ova ekspedicija sebi za cilj postavila i to da skrene pažnju javnosti na značaj plavih špilja i na opasnosti sa kojima su one suočene.
Napisao: Endru Todhanter
Snimio: Ves Skajls
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.
Ged je ovo?
[Odgovori]