Indijski jednorogi nosorog – Rhinoceros unicornis, vrsta koja izgleda kao da joj je za tur prikovan oklop – težak je kao džip. Veći je samo afrički beli nosorog. Samo su sumatranski nosorog (350 primeraka ili manje) i javanski nosorog (50 primeraka ili manje) ugroženiji. Nekada rasprostranjeni od Pakistana do Mijanmara, indijskih jednorogih nosoroga danas ima manje od 2.700. Četvrtina živi u deset malih rezervata na severu Indije i u susednom Nepalu. Zapravo, svi ostali – oko 2.000 prema najnovijem prebrojavanju – žive u Nacionalnom parku Kaziranga, utočištu od 860 kvadratnih kilometara koje se prostire duž 80 kilometara reke Bramaputre sa njenim peščanim ostrvima, nekoliko područja prema severu i mnogo većem delu močvarnih područja prema jugu. Ako izuzmemo reku, računa se da na svakom kvadratnom kilometru ovog parka ima prosečno po četiri drevna, oklopljena, razdraživa jednoroga.
Pre jednog veka u severnoj indijskoj državi Asam ostalo ih je manje od 200. Poljoprivreda je preuzela veći deo plodnih rečnih dolina od kojih zavisi ta vrsta, a preživele životinje su bile pod neprekidnim napadima lovaca na trofeje i krivolovaca. Kaziranga je osnovana 1908. godine prvenstveno da bi se spasili nosorozi. Bilo ih je možda tuce. Ali se ovaj rezervat širio tokom godina, dobio je status nacionalnog parka 1974. godine, a u svetsku baštinu je uvršćen 1985. godine. Krajem devedesetih se ponovo proširio, udvostručivši površinu (iako se još uvek rešavaju pravna pitanja). Sada je Kaziranga glavno azijsko utočište za nosoroge i jezgro odakle će se popunjavati drugi rezervati, i predstavlja ključ za budućnost jednorogog nosoroga.
Ovaj park je izuzetno uspešan u zaštiti vrsta. On je utočište za skoro 1.300 divljih slonova, 1.800 azijskih divljih vodenih bivola, što je najveća preostala populacija uopšte; možda 9.000 sitnih, niskih jelena (Axis porcinus); 800 barasinga (Cervus duvauceli ranjitsinhi), odnosno močvarnih jelena (tu je glavna enklava ove vrste koja iščezava); za mnoštvo jelena sambara nalik losovima (Cervus unicolor); i stotine divljih svinja.
To su milioni kilograma plena. Ipak, ovde nema ni vukova ni indijskih divljih pasa. Domaći usnati medved jede termite i rastinje, dok leopardi više vole da love po okolnim brdskim šumama. Kada jelen zafrkće u znak uzbune ili svi bivoli okrenu glave sa rogovima u obliku polumeseca da bi netremice zurili prema istoj travnatoj površini, ono što nailazi po svoj prilici je narandžasto, ima pruge i šape veličine tanjira.
Prvi nagoveštaj da su tigrovi u blizini dali su mi odjednom podignuti repovi jelena. Jedan se prišunjao do čistine oko isušenog jezera na daljinu dokle mogu da dobacim kamen, ali nisam mogao da ga vidim. Gledao sam previše nisko u odnosu na tlo. Prvo što sam ugledao bile su noge. A onda sam se zagledao u mačku koja se ustremila na najvećeg jelena, tešku 225 kilograma i kao načinjenu od vatre. Potom su i lovac i plen nestali, ostavivši me da ponovo piljim u osunčane vlati koje su pre jednog trena uokvirivale tigrovu siluetu.
Suočena sa masovnim krčenjem šuma i krivolovom, kao i slabom zaštitom u mnogim rezervatima, većina indijskih tigrova je iščezla u proteklih 25 godina. Ipak, izgleda da napreduju u Kazirangi. Zvanična procena je da ih je sada između 90 i 100, što je možda najgušća koncentracija danas u svetu.
Šta je toliko podesno u ovom parku da može da okupi toliko mnogo velikih životinja na području skromne veličine? Odgovor dotiče iz reke. Izvirući visoko na Tibetu, Bramaputra teče oko 1.100 kilometara ka istoku, skupljajući vodu sa severne strane Himalaja pre nego što načini polukružni zaokret i nastavi još 800 kilometara kroz Indiju i Bangladeš. Kad letnji monsun doda kišne bujice ovom slivu, reka se izliva po dolini. Dok ovaj nalet umine, reka je već preko plavne ravnice prostrla svež sloj hranljivog mulja. Šaš i razne druge visoke trave u izobilju izbijaju iz kaljuge. Njihova specijalnost je pretvaranje sunčeve svetlosti u meka tkiva bogata skrobom; odnosno, u nepregledna polja visokoenergetske hrane, polja koja rastu do visine od šest metara.
Napisao: Daglas Čedvik
Snimio: Stivi Vinter
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari