Dinamit stiže iz Ankare. Deset tona putuje dva dana. Kamioni se oprezno uspinju serpentinama čitavih 760 metara uz planine na severoistoku Turske, gde Sunce zaklonjeno oblacima čini da daleka polja leda izgledaju poput uzgibanog mora. Ovo je divan, nepristupačan krajolik kroz koji će uskoro proći nova pruga.
Arslan Ustael dinamit iščekuje u snegu, na temperaturi koja pada i do 40 stepeni ispod nule. Dok stoji ispred železničkog tunela, Ustael konstatuje da vam se na ovoj hladnoći pljuvačka zaledi pre nego što padne na zemlju. On ima tek 30 godina i tipični turski smisao za humor čak i ovde na hladnoći dok čeka dinamit kojim će naterati ovu planinu nastalu od vulkanske stene da mu dopusti da kroz nju probije tunel. Nesputano je veseojer zna da taj poduhvat, izgradnja pruge Baku-Tbilisi-Kars (BTK), Gvozdenog puta svile koji će spojiti naftonosnu oblast Kaspijskog mora sa Turskom – i dalje sa Evropom, može da označi prekretnicu u njegovoj karijeri inženjera.
Zamorno je čak i zamisliti putovanja u antičkom dobu. Oblast između Crnog mora i Kaspijskog mora, duga 1.200 kilometara, poznata je kao Kavkaz, nazvana po planinskom lancu kroz koji Ustael prokopava svoj tunel. Pre nego što je Rusko carstvo progutalo Kavkaz, on je služio kao usputna stanica između Evrope i Azije kuda je prolazio stari Put svile. Mada, transport između Istoka i Zapada nikada nije bio lak. Vekovima su ljudi, da bi stigli od jednog mora do drugog, morali iz Azovskog mora da veslaju uzvodno rekom Don, zatim da čamac prenesu kopnom preko stepe i onda da zaplove niz Volgu do Kaspijskog mora. Tek kada su Rusi u XIX veku počeli da grade pruge po Kavkazu, moglo se direktnije kretati ovim regionom.
Gvozdeni put svile otvoriće novo poglavlje u istoriji Kavkaza. Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, nove nezavisne republike u južnom Kavkazu – Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan – povratile su stratešku važnost. Svest o ogromnim podzemnim rezervama nafte i prirodnog gasa podstakla je jagmu oko postavljanja cevovoda kroz južni Kavkaz ne bi li se ti resursi dopremili do evropskog tržišta. Danas ti cevovodi funkcionišu, a pruga Baku-Tbilisi-Kars gradi se da bi olakšala razvoj trgovine, prenos evropske robe na istok kroz južni Kavkaz i naftnih proizvoda na zapad. Kad 2012. godine bude završena, ova pruga će se protezati od prestonice Azerbejdžana, Bakua, preko prestonice Gruzije, Tbilisija, sve do ispostave u Karsu, turskom gradu na jugozapadnom rubu Kavkaza.
Učešće Turske označava stvaranje novog saveza u regionu koji se obično smatra „dvorištem Rusije“. Kao i cevovod Baku-Tbilisi-Džejhan (BTDž) – otvoren 2005. godine da bi se nafta iz Bakua prebacivala do turske luke Džejhan na Sredozemnom moru – i pruga Baku-Tbilisi-Kars je rezultat udruživanja Turske, Gruzije i Azerbejdžana. Susedna Jermenija namerno je izostavljena iz tog društva. Poput cevovoda, ovaj železnički koridor istok-zapad obezbediće alternativu transportu kroz Rusiju na sever ili kroz Iran na jug. Reč je o ekonomskom razvojnom projektu, vrednom više od 600 miliona dolara, socijalnom inženjeringu ili lukavoj geopolitici, zavisno iz kog ugla posmatrate, jer su te stvari na jugu Kavkaza promenljive, poput snega koji prekriva planinski put.
Za Ustaela, šefa tunelskih radova na tursko-gruzijskoj granici, ova pruga predstavlja nešto drugo – put u samoću. U Trabzonu, turskom gradiću na obali Crnog mora, u zoni umerene klime, njegova devojka se mršti pri samoj pomisli na čitave dve godine koje će Ustael provesti na Kavkazu, jer toliko je potrebno da se probije tunel. Ona to jednostavno ne može. Ustael uzdiše dok meša šećer u svojoj šolji čaja. Čovek mora da napravi izbor. Kantina je puna duvanskog dima. Radnici u prašnjavim kombinezonima na televizoru gledaju neke muškarce koji u šortsevima na suncu jure za loptom. Kroz prozore vidimo kako se zahuktava još jedna snežna mećava. U Prvom svetskom ratu 90.000 Osmanlija je na ovim planinama čekalo nailazak Rusa. „Neki su se smrzli bez ispaljenog metka“, priča Ustael. Uzima građevinski šlem i kreće ka vratima. Radovi na tunelu odvijaju se 24 sata dnevno, u tri smene.
Napisao: Bret Forest
Snimio: Aleks Veb
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#46) broju časopisa National Geographic Srbija.
Montirala sam emisije o Cukotki, Kirgistanu, Tadzikistanu, Severnom Polu, a sada mi je zelja da montiram dokumentarni film „Put svile“ i ljudima koji ga zive. Sve zelje sam ostvarila pa se nadam da cu i ovu jednog dana.
Ovaj tekst je podtstakao da moja zelj bude jos jaca.
[Odgovori]