Svaki udarač u bejzbolu i profesionalni teniser zna da je najbolji udarac kada lopta pogodi središte palice, odnosno reketa. Ispostavilo se da su glipodonti, ogromni oklopljeni sisari, koji su živeli od pre oko trideset miliona do pre oko deset hiljada godina, koristili taj centar udarca, kako je poznata ova tačka, da svojim repovima, spremnim za borbu, zadaju teške udarce.
Fosilni dokazi nam govore da su neki od najvećih rođaka ovih oklopnika vitlali šiljatim batinama, teškim i do 60 kilograma, pričvršćenim za telo nizom koštanih prstenova. Sada biomehaničke studije urugvajskog naučnika R. Ernesta Blanka i njegovih kolega ukazuju na to da borbe gliptodonata nisu podrazumevale nasumično mahanje „oružjem“. Dok su manje vrste imale pokretljive repove za brze snažne udarce po grabljivicama, kao što su ptice mesožderi, oni najveći su imali kruće repove sa mestom udarca na njihovim glavnim bodljama ili blizu njih. Ovakva morfologija je ovim zverima omogućavala da precizno pogode neprijatelje, a da pritom vibracije od siline udarca, štetne po telesne zglobove, svedu na minimum. Ovi veliki momci su sebi mogli da priušte ovakvo prilagođavanje, koje je ograničilo brzinu repa i radijus pokreta, ali je, teoretiše Blanko, pružalo izvesnu prednost tokom sporih, ritualnih borbi za naklonost ženki. Kako je to simpatično!
Na slici:
Centar udarca na repu je povrede zglobova, izazvane silinom sopstvenih udaraca, svodilo na najmanju moguću meru.
Napisala: Dženifer Holand
Crtež: Raul Martin
Novi komentari