Nije bilo dovoljno da se naprosto stvori svet; aboridžinski bog Biral je želeo da on bude i lep. Zato je poslao dva svoja verna glasnika, Jindingija i njegovu duhovnu pomagačicu K’gari da od sirovog materijala stvaranja naprave raj. Posao su toliko dobro obavili da je, u vreme kad su ga završili, K’gari poželela da na tom divnom mestu ostane zauvek. Jednog izuzetno lepog dana legla je u toplu vodu i zaspala.
Dok je spavala, Jindingi je njeno telo preobrazio u usko ostrvo od kristalnog peska, najveće takvo ostrvo na svetu. Obukao ju je u najraskošnije prašume, na njenoj mekoj, peščanoj koži je naslikao paletu duginih boja i postavio niz jezera, poput dragulja, da budu njene oči kojima gleda nebo. Vazduh je ispunio raznobojnim pticama, a onda, da ona nikad ne bude usamljena, na ostrvo je naselio pleme Aboridžina – narod Bučula koji je prenosio priču o njegovom nastanku i na čijem je jeziku K’gari postala reč za „raj“.
Mnogo voda se razlilio po njenim obalama od tada. Danas se taj raj naziva ostrvo Frejzer, kako su ga nove pridošlice nazvale po škotskom kapetanu i njegovoj ženi koji su se ovde 1836. godine nasukali i od tada živeli s Aboridžinima. Ali, kako god se zvalo, ovo ostrvo ostaje jedinstveno mesto, sa čudesnom sposobnošću da se utka u snove svakoga ko mu priđe.
Proslavljeni predeli ostrva Frejzer inspirišu mnoge velike australijske pisce i umetnike, a njegov osetljivi ekosistem razbuktao je strasti u jednoj od prvih ekoloških kampanja u Australiji tokom 70-tih godina prošlog veka, zaustavivši iskopavanja peska bogatog mineralima i prekinuvši seču stabala na ovom ostrvu. A za potonje generacije njegovih stanovnika i posetilaca ono je prizma kroz koju se posmatra i divi nijansiranoj lepoti australijske prirode.
Iako ostrvo Frejzer inspiriše nastanak tolikih slika, poezije i proze, nije ga lako smestiti u neku kategoriju. U jednom trenutku se šetate kroz katedralu od visoke prašume sa džinovskim papratima i tropskim palmama, a već u sledećem ste u mirisnoj šumi eukaliptusa i kroz čistinu među stablima posmatrate more zlatnih dina, a iza njih, u blagoj letnjoj izmaglici, i talasaste priobalne brežuljke u živim bojama poljskog cveća. Promene predela, za koje vam logika kaže da treba da budu međusobno udaljene stotinama kilometara, ovde se dešavaju jedna za drugom, brzo i magično kao promena kaleidoskopskih slika.
A možda je najveće čudo što skoro sve ovde raste samo na pesku koji na okupu drže sićušne gljivice. Nijedan pejzaž iz snova ne može da bude istkan od tanje niti.
„O ovom ostrvu volim da mislim kao o živom organizmu, kakav je i Veliki koralni greben“, kaže Piter Mejer, prirodnjak koji kao vodič radi i živi na ostrvu Frejzer poslednjih 15 godina. „Ali, ovde, umesto koralnih polipa, sve počiva na mikorizalnim gljivicama i njihovoj simbiotskoj vezi sa biljkama. Oslobađanjem hranljivih sastojaka u pesak, one omogućavaju rast svim ovim čudesnim biljakama. Bez gljivica, ovo bi bio samo još jedan peščani sprud.“
I to jako veliki peščani sprud. Dug je više od 120 kilometara, širok oko 25 kilometara, i sa dinama koje se uzdižu do 240 metara. Pesak se na ovom potezu obale Kvinslenda taloži već 750.000 godina, delimično zbog toga što vulkansko tlo stvara prirodnu zamku za sedimente koje duž istočne obale nosi snažna struja.
Engleski moreplovac Džejms Kuk, koji je duž ovih obala plovio 1770. godine, bio je prvi Evropljanin koji je ugledao ostrvo Frejzer. Ovaj Jorkširac i svetski putnik, nije bio impresioniran i opisao ga je sa svega nekoliko letimičnih rečenica u svom dnevniku. Kao i istraživač Metju Flinders, koji se ovde iskrcao oko 30 godina kasnije. Tih dana, divljina je bila roba koju je trebalo ukrotiti i na njoj nekako zaraditi, a ne vrednost po sebi kojoj se treba diviti.
Iz te perspektive, unutrašnjost ostrva se dopala Edvardu Armitažu, trgovcu drvetom s početka XX veka. Iz njegovog pera potiču neki od prvih opisa veličanstvenih prašuma Frejzera, dok se žalio kako su mnogi od ovih „ogromnih monarha šume“ preveliki za tadašnje pilane.
Budućnost je ubrzo obezbedila veće mašine i šume su obilno sečene duže od jednog veka. Njihovo tvrdo drvo je slano širom sveta i korišćeno za projekte izgradnje imperija kakav je Suecki kanal i, posle Drugog svetskog rata, obnova londonskih dokova Tilberi.
Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Rolf Smit
Snimio: Piter Esik
Novi komentari