Mladić u šorcu i majici bez rukava stoji u svojoj pirogi i vesla uzvodno pomoću dugačke bambusove motke. Reka Onive je plitka i brzo se kreće. Iznad njegove glave promenljivo nebo se otvara i naizmenično ispušta kišu, potom sunčevu svetlost, pa onda još kiše. Ovaj mladić, koji se zove Remon, ne obraća pažnju na vreme, kao i krokodili koji leže ispruženi na obali. Klizeći pored njega u suprotnom smeru, svaka tri minuta nailazi drugi čovek na pirogi. Remon ih doziva; oni se odazivaju. To su njegovi drugari sa reke. Svi oni prevoze tamni, ogromni balvan ilegalno posečenog ružinog drveta nizvodno od kišne šume ka pilanama u gradu Antalahi, na severoistoku Madagaskara, gde ih čeka isplata. Kada nas Remon odbaci do ivice šume, on će učiniti isto.
Remonu se ovaj posao ne sviđa. Vlasnik drvare za kojeg radi, ali čije ime ne zna, rekao mu je da mora da vesla čitav dan bez prestanka, jer su čuvari podmićeni da se drže po strani samo tokom određenog perioda, posle kojeg očekuju da ponovu budu potplaćeni. Ipak, prevoz oborenog drveća je bolji od obaranja istog, što je bio Remonov prethodni posao. Odustao je kada je zaključio da je rizik postao isuviše veliki. Iako se ilegalna seča drveća odvijala godinama, njen tempo se iznenada intenzivirao. Šuma nije bila nadgledana, bila je puna organizovanih bandi, a potpuni haos u krčenju šuma je podstaknut padom madagaskarske vlade u maju 2009. godine i nezasitom potražnjom kineskih dobavljača drvne građe, koji su za samo nekoliko meseci iz severostočnih šuma ove zemlje uvezli ružinog drveta vrednog preko 200 miliona dolara. Jednom drvoseči ružinog drveta, koga je Remon poznavao, šumski razbojnici su oteli plen rekavši mu: „Nas je trideset, a ti si sam.“ A upravo je čuo i da su tokom svađe oko drvne građe pre nekoliko dana dvojici ljudi mačetama odsečene glave.
Reka postaje mirna i Remon pali cigaretu, mešavinu duvana i marihuane. Priča o fadiima, lokalnim tabuima koji vekovima štite šumu. Kad god neko zalutalo drvo smrska nekom lobanju ili kad rečni brzaci nekome slome nogu, kradljivci drva uvek sa strahom pričaju: „Razbesneli smo naše pretke. Oni nas kažnjavaju.“ Stariji drže pridike Remonu zbog pljačkanja svetog tresetišta.
„Dobro“, rekao im je. „Probajte da drvećem nahranite svoju porodicu.“
Remon je nekada svoju porodicu prehranjivao radeći na poljima vanile pored priobalnog grada Antalahe, koji je, kao i samo ostrvo, bogat resursima i siromašan u svakom drugom pogledu. Pre dve decenije je tadašnji predsednik Madagaskara, Didije Ratsiraka, bio toliko ponosan na reputaciju Antalahe kao svetske prestonice vanile da je poslao jednog zvaničnika da oda priznanje ovom gradu. „Mislio je da će grad biti prepun velikih zgrada i asfaltiranih puteva“, kaže nekadašnji izvoznik vanile Mišel Lomon. „Predsednik je bio veoma razočaran izveštajem koji mu je podneo njegov izaslanik.“
Od tada su se što cikloni, što pad cena urotili da zbace krunu sa glave kralja vanile. Danas je Antalaha prašnjava i uspavana i, premda je njen glavni bulevar, Antananarivska ulica, 2005. godine konačno asfaltiran sredstvima Evropske Unije, ulični saobraćaj se uglavnom sastoji od nekolicine gizdavih taksija, zarđalih bicikala, pilića, koza i ponajviše pešaka koji tabanaju bosonogi po kiši i, da bi ostali suvi, iznad svojih glava drže listove u obliku slonovog uva, poznatije kao putničke palme.
Ili je bar takav saobraćaj bio do proleća 2009. godine. Tokom tog proleća su ulicama Antalahe iznenada počeli da tutnje motori. Jedina radnja u Antananarivskoj ulici koja je imala takva vozila brzo ih je rasprodala. Reagujući na potražnju, otvorena je druga radnja u istoj ulici, koja je, takođe, počela sumanuto dobro da posluje. Kupci su bili suvonjavi mladići i svako u Antalahi je znao odakle je poticao novac koji su nemilice trošili. Svakako, ne sa polja vanile. Isti ti mladići su se mogli videti kako se u grad dovoze na tovarnom delu kamioneta, opkoračeni oko velikih tovara ilegalno posečene drvne građe, sistematski puneći svoje džepove tako što su po šumi sekli isključivo dragocena stabla madagaskarskog ružinog drveta.
Četvrto po veličini na svetu, sa preko 585.000 kvadratnih kilometara, Madagaskar je ipak ostrvo. Iako su sva ostrva blagoslovena sopstvenom jedinstvenom biosferom, Madagaskar (koji se od Afrike odvojio pre oko 165 miliona godina) poseban je slučaj. Približno 90 odsto njegove flore i faune se ne može naći nigde drugde na planeti. Vanzemaljski prizor baobaba u obliku šargarepe (Adansonia grandidieri), avetinjskih lemura, čitavih šuma veoma visokih kamenih šiljaka i kod posetilaca koji su umorni od svetskih čuda može da izazove ushićenje.
Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#47) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Robert Drejper
Snimio: Paskal Metr
Tekst Roberta Drejpera i fotografije Paskala Metrea u novom izdanju NG -a zapravo jesu slika ako ne svih, onda zasigurno velike većine današnjih društvenih zajednica, pa tako i one naše ( pod našim možete podrazumjevati sva društva na postjugoslovenskom prostoru ). Ukratko kad bi sve ovo što je Drejper napisao trebalo ukratko reći, sažet biti, a ne pogriješiti, moglo bi se slobodno nazvati ili zapadnim licemjerstvom, naivlukom društava koji plaćaju cijenu takvog licemjerstva.
Fotografije koje prate ovaj tekst govore same za sebe, ali isto tako, ne treba naivan biti pa misliti da sječa ružinog drveta i time uništenja bioraznolikosti jesu produkt halapljivosti potreba kineskog stanovništva ili kineske industrije. Naravno, da i u tome ima istine, i da o tome isto može da se govori u brojnim drugim primjerima širom svijeta, al to je sad neka druga tema, ali ukratko treba imati u vidu da govorimo o zemlji preko milijardu duša, razno raznih potreba, želja, prohtjeva, potpuno identičnih kao i one na zapadu. Zašto se takva pitanja nisu potezala ranijih decenija, u vremenima poslije II svijetskog rata i borbe ljudi Madagaskara za svojom kakavom takvom samostalnošću ( na koju imaju po zakonima ovdašnjim al i onim ljudskim, pravo ni malo manje od bogatish zemalja ), ili možda u godinama s kraja 18 i tokom čitavog 19 vijeka, vremenima prodaje i kupovine ljudi kao roblja… i sl. Ne to se baš poteže danas, jer nekome je u interesu da vadi iz “fijoke” takve stvari i jednom manipulacijom, zapravo vodi bitku protiv svoje konkurencije, kako to oni na zapadu vole reći, slobodnom tržištu. Da, ne treba te biti pametni pa da isčitate da mislim o borbi na relaciji Zapada – Kine, kao personifikacija nadirućih divova, ili kako se to voli danas reći, zemalja u razvoju. Argument za ovakvo što baš daje autor, ne znam da li svjesno ili možda nesvjesno, ali sam Drejper u tekstu konstatuje da su Svjetska banka, UN – e, USAID i drugi donator povukli svoje fondove i da Madagaskar danas osjeća na svojoj koži, te kako se oni kažu poslijedice nedemokratske politike, politike nedemokratskih principa i slične kojekakve budalaštine smišljene da budu pozivnica kažnjavanja zemalja. Možda, ništa to ne bi bilo čudno da je to sve zaista tako, da tamo žive neki ljudi, koji eto ponašaju se devijantno, pale i sjeku šume, ubijaju lemure, uništavaju životni prostor i biološku raznolikost iz zabave, nekog svog hira, ali to nije tako, ili ako i jeste ništa manje nije i na drugim horizontima, tu računam i zapad, oni možda kao Madgaskarci nemaju ružino drveće, ali imaju Rome, kojim, eto svi smo svjedoci, danas rade to što rade, pa ja eto pitam jel i to isto u cilju očuvanja biološke raznolikosti i očuvanja prirode i sl ????
Licemjerstvo zapada, mala je riječ da opiše moj bijes, žustrinu sa kojom pišem ove riječi, i tugu, jer ovo nije prvi put da u NG srećemo ovakve tekstove, koji ne kažem da su loši, ne, ali postoje tu i tamo neke teme koje obiluju u najmanju ruku paušalnim ocjenama stanja, a to onda vrlo često na mjestima koja su važna, gdje se odlučuje o nečijim sudbinama stvara i daje sliku koja nikako ne odgovara istini, a onda na osnovu takve kvaziistine imate i odredjene poslijedice koje nekog pogadjaju, nekome život zagorčavaju, a sve pod parolom, mi vama eto želimo bolji i kvalitetniji život.Da se pogrešno ne shvatim, nisam nikad bio na Madagaskaru, nisam bio na još mnogim mjestima, ali pomalo u najmanju ruku smiješnim izgleda to da uvjek sa istih meridijana ( Afrika, Azija, Južna Amerika, Evropa – ali opet taj za zapad famozni dio Evrope – istočna Evropa ) dolaze loše vijesti, korupcija, sječa šuma, zagadjivanje rijeka, jezera, uništenje biodiverziteta…i sl. Zaljubljenik sam u prirodu, ali je evidentno da i borba za njeno očuvanje je odavno ispolitizovana, sve zarad interesa tih kvazizaštitara prirode.
Šta je riješenje?
Najednostavniji odgovor bi bio, ako zapad, njena gospoda i djeca zapada žele da se dive, da gledaju i dalje crvenogrivog lemura, sjajnog parsonovog kameleona, madagaskarske orlove zmijare, onda oni svi zajedno, prije svega, trebaju da znaju da ispod grana drveća na kojima hodaju i žive prelijepi lemuri, da ispod neba nad kojim šestare madagaskarski orlovi, živi jedan napaćeni narod, narod čija oni bogatstva svakodnevno iznose, narod čiju jeftinu snagu koriste, narod koji je istorijski rečeno “potrošen”, narod kome je toliko toga u istoriji oduzeto, ukradeno, od predaka istih tih koji bi sada da štite njihov biodiverzitet, a zašto ?? Da malo plastično prikažem sve – zašto ne bi neki državljanin zemlje Madagaskara sjekao ruzino drvo ako će mu to donjeti zaradu, koju on nigdje drugdje ne može objektivno da zaradi, ili zašto ne bi ( oprostite na izrazu “čuvari i ljubitelji” životinja ) smazao lemura ako će to da nahrani njega, njegovu porodicu, zašto neko tamo može da jede kavijar, da uživa u namještaju od ruzinog drveta, i da onda sit u fotelji gledajući TV se “zaprepasti” kako tamo neki sjeku šume, jedu lemure i sl. To je licemjerstvo ljudii !!!
Ali gospodine Drejper vrlo učtivo i vješto to prepisuje samo Kinezima, čija pohlepa uništava ružino drveće, a pri tome lukavo ne dovršava taj svoj obrazac golom istinom, a to je da uglavnom ti proizvodi kineski dalje se brodovima distribuiraju u luke Londona, Roterdama, Lisabona, New Yorka, Marseja, a ne samo u luke za njih vječito loših zemalja u razvoju, to je gola istina.
Dalje bi o ovome mogli pričati i pisati još puno toga, ali nema se ni vremena ni prostora, ovim sam samo htio dati neko svoje mišljenje, neki da kažem kont o onome što sam pročitao o toj zemlji i još pomalo guglajući pronašao na netu.Najkraća ocjena zašto je to tako bila bi, KAPITALIZAM, potrošačko društvo koje samo sebe i sve nas jede, a onda upire prstom zato jer neki jedu lemure da se prehrane. To je tragedija današnjeg svijetu, svi bi da imaju, da uživaju, i onda na godišnjim odmorima otputuje na Madagaskar ili negdje drugdje i onda tu se divi lemurima, a ne vidi i ne pita šta je oko tih lemura.
Živimo na prelijepom planet, mjestu gdje bi za svakoga trebalo biti mjesta, a nije tako, a svi ne pišu i ne govore što nije tako, već ćute, skrivaju se, a apropo ove konstatacije gospodina Drejpera da je SAD – e povukao svoju ranije datu donaciju od Madagaskara, jer eto nije bio zadovoljan promjenom vlasti ( hm… nešto mi je ovaj model jako poznat ), rekao bih samo jedan podatak ili priču kratku iz britanske enciklopedije, a tiče se stanja na Madagaskaru u prošlosti. poučna je i puno govori o tome šta su radili i šta i danas rade :
Početkom 1790-ih, vladari Merina su uspeli da uspostave premoć na većem delu ostrva, uključujući obalu. 1817, vladar Merina i britanski guverner Mauricijusa su potpisali sporazum o ukidanju trgovine robljem, koja je bila značajna za ekonomiju Madagaskara. Za uzvrat, ostrvo je dobilo vojnu i finansijsku pomoć od Britanaca. Britanski uticaj je ostao snažan u narednim decenijama..Britanci su prihvatili nametanje francuskog protektorata nad Madagaskarom 1885, u zamenu za eventualnu kontrolu nad Zanzibarom (danas deo Tanzanija), i kao deo sveukupne definicije uticajnih sfera u regionu. Apsolutna francuska kontrola nad Madagaskarom je uspostavljena vojnom silom 1895. – 96, i monarhija Merina je ukinuta!!
Mislim da je svakome dovoljno da shvati o čemu se radi, o tome kakav je pristup zapada i finansijskih moćnih prema slabijim, da ne širim priču, pola ovog ovdje napisanog možemo mirne glave primjeniti i za ove naše prostore.
Pozdrav svima na forumu, redakciji NG Srbija !!!
Svako dobro želim !!!!
[Odgovori]